Историја између редова Колумне

Смрт Иве Лоле Рибара

Погибија Иве Лоле Рибара, изван политичких и идеолошких назора – већ само у људском и породичном смислу – упоредива је с великим античким трагедијама. Погинуо је 25. новембра 1943, само четири дана пред Друго заседање АВНОЈ-а у Јајцу којим је (као и оснивањем Краљевине СХС 25 година раније) председавао његов отац, др Иван Рибар.

Али, Лола је био и вишемесечни „власник“ једне тешке породичне тајне коју још није био рекао оцу: да је током лета, на Сутјесци, погинуо и његов брат Јурица. Тако је сам Тито др Рибару пред заседање саопштио вест о смрти обојице синова. У међувремену, њихову мајку која се била склонила у Срем, заклале су усташе.

У публицистици, веома склоној теоријама завере, било је много спекулација о смрти Лоле Рибара, међу којима доминира она о издаји. Необичне околности самог догађаја, достојне неког фантастичног филмског сценарија, можда су томе допринеле. Лола је био на челу делегације која је требало да отпутује преко Барија у Каиро на први сусрет са савезницима. За полетање је одређено Гламочко поље, тада чврсто у рукама партизана. Али, пошто је Гламоч био потпуно разрушен, мисија је боравила у Ливну и сваког дана неким старим камионом одлазила до Гламочког поља да чека савезнички авион који данима није стизао.

Како у мемоарској књизи објављеној неколико година пред његову смрт сведочи први Титов дипломата, веома респектабилни у међународним оквирима и нимало ортодоксни др Владимр Велебит, једног дана се на Ливањско поље спустио лаки бомбардер хрватског домобранства „дорниер“, чија је посада одлучила да пређе у партизане, па је Лола питао пилота да ли би он могао да их пребаци у Бари. Пилот је потврдио, Тито се сложио, али „капетан авиона сматрао је да због много већег оптерећења (путника) не би могао полететјети с Ливањског поља, које је било расквашено (…), већ да путнике треба укрцати на Гламочком пољу…“

Мисија је старим камионом отишла до Гамочког поља да тамо сачека авион који, кад је слетео, није угасио моторе да би се што пре кренуло даље.

Велебит, такође члан делегације, сведочи: „Но, како је бивши домобрански ’дорниер’ летио са свјеже нацртаном звијездом петокраком на трупу и крилима, око њега се окупило двадесетак раздраганих људи да би се фотографирало за успомену. У одушевљењу нитко није гледао у небо и видио њемачки ’хенсхел’, а због заглушујуће буке упаљених мотора на нашем авиону нисмо чули звук њемачког. Посљедице су биле страшне: погинули су Лола, неколико наших бораца и двојица савезничких официра. Ја сам пуким случајем остао жив, спасило ме је то што сам се био смјестио у реп авиона, па сам искочио посљедњи, кад су бомбе већ пале – не на авион, него крај њега и усмртиле Лолу (који је први искочио из авиона, на несрећу равно пред те бомбе) и остале који су били крај авиона. Посљедњи је погинуо механичар и стријелац Петар Херцигоња, који се храбро вратио у ’дорниер ’ и почео из митраљеза (на куполи авиона) гађати њемачки авион, док овај једним рафалом није захватио и запалио наш авион.“

(Мира Шувар, Владимир Велебит – свједок хисторије, Разлог, Загреб, 2001. и 2015, цитати са страна 307 и 308 другог издања)