Из душе сељачког сина

Српски сељак живи између две клетве

проф. др Миладин М. Шеварлић Прељински

Једна је транзициона, дабогда имао па немао, а друга је семе ти се затрло, дабогда! Та због притиска компанија које генетски модификованим организмима уништавају српско тржиште дампиншким ценама

Као сељачко дете пољопривреду је заволео од малих ногу. Тој љубави остао је веран и као студент и као универзитетски професор, и сада као скупштински посланик. Цео свој живот проф. др Миладин М. Шеварлић посветио је науци о пољопривреди и борби за село и сељака. Прво предајући студентима Пољопривредног факултета БУ, где је извео генерације студената, које су имале привилегију да уче од професора као што је он. Затим у јавним иступима у медијима и на скуповима посвећеним пољоприведи, где одувек дели своја знања, саветује и сељаке и власт, објашњава шта је добро, а шта није у нашој пољоприведној политици, и не либи се да критикује, да дигне глас против генетски модификоване хране, против продаје државне земље и других лоших ствари.

И данас, кад је званично у пензији, бар што се професуре тиче, он своју мисију наставља. Што као посланик и председник Управног одбора Друштва српских домаћина, што као донедавно председник Друштва аграрних економиста Србије и члан Одбора за село Српске академије наука и уметности.

Објашњавајући зашто не може и суштински да се пензионише, једноставно каже да се памет не може пензионисати и да ће, докле год га здрав разум буде служио и буде физички способан, чинити све што је у његовој моћи на ползу народу српском, независно од тога да ли ће бити у Скупштини или не.

Одакле толика љубав према селу и пољопривреди?

– Ја сам сељачки син. Моји су покојни родитељи имали мало газдинство у селу Прељини код Чачка, где сам провео детињство и завршио основну школу. Наследио сам га и проширио, купио још три хектара, у једном комаду, како ми то кажемо. Уз финансијску помоћ млађег сина, који нажалост не живи у Србији.

Додаје да је лане на тој земљи гајио соју, за чачански крај необичну културу. Пријала јој је, каже, кишна година. Не жали се на принос, с обзиром на то да, као и већина Срба ратара, нема решен проблем наводњавања.

Из свог произвођачког искуства препоручује пољопривредницима да напуштају производњу која им се не исплати, изузев кад производе за сопствене потребе.

– Српског сељака – каже –уназађује економски неодржива логика да није битно ако се изгуби на једној производњи, па се то покрије зарадом на другој, јер тиме уништавају и ону производњу која им је рентабилна.

Село од срца препоручује и свим градским пензионерима. Да продају своје станове, купе куће с окућницама у релативно урбанизованим сеоским насељима, где имају здравствену заштиту.

– Тамо би лепо могли да се занимају органском пољопривредном производњом за своје и потребе својих потомака. Приде да живе здравим животом, а и да на сеоско становништво пренесу своја знања и искуства стечена радом у градовима – објашњава.

А какав је положај српског села и сељака данас?

– Српска пољопривреда и српски домаћини налазе се између две клетве. Оне јеврејске која је општепозната, дабогда имао па немао, јер све оно што су имали уништено је у годинама транзиције. И друге, још теже, српске клетве: Семе ти се затрло, дабогда. Те због притиска компанија које производе генетски модификоване (ГМ) организме (ГМО) и произвођача који користе те сировине и њима врше притисак на српско тржиште по дампиншким ценама. Ниједна држава у свету не би дозволила то што дозвољава наша! Само код нас један министар трговине, као што је у Србији Расим Љајић, може летос јавно да каже како се на тржишту Србије налазе ГМ производи и да му ни длака с главе не фали. У свакој другој земљи би председник владе сменио таквог министра. Али, ето, код нас све може. Може иако су одборници у 135 скупштина општина и градова једногласно усвојили Декларацију против увоза, узгоја, прераде и промета ГМО и производа од ГМО.

Може и да се најављује продаја државне земље, чак и странцима. А томе се професор Шеварлић жестоко противи, сматра то злочином према будућим генерацијама.

– Јер ми ту земљу нисмо наследили од наших очева и дедова, већ смо је позајмили од наших синова и унука. Зато се поставља питање, ако ова генерација с постојећим ресурсима није у стању да буде економски и социјално одржива, како ће бити наредна, када јој ова садашња распрода земљу, воду и сву државну имовину? То није имовина Владе Србије, како они то погрешно схватају и крчме, већ имовина народа Србије – закључује.

Осим својим ставовима, проф. др Миладин М. Шеварлић скренуо је летос на себе пажњу јавности кад је у народној ношњи дошао на конституисање Скупштине.

– Хтео сам да поручим да Скупштина треба да буде народна, а не партијска. Волео бих да на свако свечано заседање сви посланици дођу у народним ношњама, било да су Срби, или да припадају мањинама.

Он лично ће, обећава, у народној ношњи доћи сваки пут кад испред Скупштине буде постројена гарда, кад буде певана химна и кад се буде расправљало о проблемима пољопривреде и села.

Није Скупштина једино место где паше тканицу. Ношњу одева и за друге најважније свечаности.

– Прво за крсну славу, Светог Илију, кад у народној ношњи три дана дочекујем госте. Затим, Видовдан, слава Друштва српских домаћина. Тада обилазим места херојских подвига српских домаћина и њихових синова, споменик мајору Гавриловићу, Текериш на Церу, мојковачку Бојну њиву, Јавор… – набраја. – Тако идем и на свадбе и крштења, а не либим се да је оденем и ван граница Србије.

Једном је у ношњи одржао уводно предавање на међународном симпозијуму о сеоском туризму на Државном аграрном универзитету у Волгограду, на коме је и почасни професор. Одушевио је све учеснике симпозијума, од Американаца до Руса. Поготово Русе.

– Рекли су да сам их постидео, наравно, не у пежоративном смислу, јер они имају тако богате ношње. Поготову што је то подручје које се граничи с донским козацима, а њихове су ношње прекрасне.

А има не једну него две ношње! Једну Карађорђевића, сивомаслинасте боје, другу Обреновића, тегет боје, да обједини и помири две српске династије. Међутим, каже, мало је мајстора у Србији који знају ношњу да сашију.

– Имам среће што ми је породични кум Тоне Мутаповић, терзија из села Прислоница, па имам у чему да долазим на скупштинска заседања. Да из скупштинских клупа браним српског сељака. Тако ме боље разуме.

Професор Шеварлић је један од 700.000 пензионера којима се исплаћују умањене пензије. „Радећи више од 40 година стекао сам релативно скромну пензију, сада мању од 500 евра, јер ми сваког месеца овај режим закида 10.711 динара и 80 пара. Годишње, преко хиљаду евра. Од те суме за целу 2016. годину вратили су ми 5.000 динара, дакле, свега 3,89 одсто од онога што су ми отели. Има ли негде у свету да једна држава на такав начин и толико пљачка своје грађане?! То је исто, каже: „Као да су ушли у банку и скинули ми новац са штедне књижице! Наравно да не опраштам то завлачење руке у џеп! Солидаран сам с осталим опљачканим пензионерима и верујем да ћемо, уз помоћ адвоката, своје паре вратити, ако буде требало, и преко суда у Стразбуру.”

 

 

Што Београд не би дао земљу у закуп пензионерима

Београд би могао да учини једну добру ствар за своје пензионере. Да им, без накнаде или за симболичну накнаду, на више година изда у закуп по 10, 15 ари државног земљишта, које се сада ни за шта не користи, предлаже професор Шеварлић. Неискоришћеног земљишта у ситнијим парцелама на територији Београда има на хиљаде хектара, и то у свим општинама изузев три централне. Пензионери би на изнајмљеним парцелама могли да организују производњу за себе и своје домаћинство, уместо што та земља, као што је сада случај, каже, не служи ничему или су је власници суседних парцела узурпирали и користе је.

 

Стидим се на пијаци

Стидим се кад одем викендом на пијацу и видим како се бивши сељачки синови, данашња покондирена господа, кад купују од сељака, цењкају за сваки динар и ликују кад успеју да му спусте цену производа. Исти ти сељачки синови у кафићима плаћају прескупи капучино и још остављају бакшиш. То је тај наш омаловажавајући однос према пољопривредницима и нашем сеоском пореклу, каже професор Шеварлић.

 

Најмлађи одборник

Проф. др Миладин М. Шеварлић рођен је 12. јуна 1949. у Чачку, од оца Милоша и мајке Милене. Детињство је провео и осмогодишњу школу завршио у селу Прељина. Деда Радован му је био солунски ратник. Иако је у тим послератним годинама било уобичајено да се жене на селу порађају код куће, његова мајка се породила у чачанској болници. Ту су га заменили с другом бебом, која је срећом била девојчица, па је замена бројева шест и девет лако откривена.

Воли да истакне да је његова Прељина уцртана на свим ауто-картама, па колегама по Европи не мора двапут да каже одакле је, јер су многи то име упамтили путујући кроз Србију.

Гимназију је завршио у Чачку, а Пољопривредни факултет у Земуну, где је магистрирао, докторирао и предавао агроекономске предмете до пензионисања. Хонорарно је предавао и на другим факултетима у Србији, БиХ и Хрватској.

Сада је нестраначки посланик у Скупштини Србије изабран на листи коалиције Двери-ДСС. И то му није први „политички ангажман“. Давне 1969. био је најмлађи одборник Просветно-културног већа у Скупштини Београда. У том сазиву био је с покојним глумцем Љубом Тадићем.

Супругом Мирославком оженио се са 25 година и из тог брака има два сина, Предрага (1977) и Бранка (1980) и за сада троје унучади, Рељу (2007), Неду (2011) и Искру (7. децембра 2016).