Из Вањиног пера

Шта је некад била гимназија!

Моја три сина и ја смо, поред осталог образовања, завршили гимназију. Шта је мени а шта њима донела гимназија?

Они не одлазе на матурске вечери као моја генерација која се сусреће једном годишње. Другари из мог некадашњег одељења су међусобно кумови, а моји синови не могу да се сете с ким су све ишли у разред. Ја знам где је ко од мојих другова из разреда седео, а синови не знају у којој су они клупи седели. Они су се школовали уз штрајкове наставника, одлазећи на скраћене часове… Они не знају шта су то школске секције и ваннаставне активности.

У другом разреду гимназије, нас петорица из истог одељења, основали смо оркестар Златна сидра. Две године смо били представници Београда на југословенским сусретима младих у Дарувару и у Приштини. У исто време, у Деветој београдској гимназији постојала су још три оркестра: Кон Тики, Млади и Свици. Музика је и данас нешто без чега не бих могао да замислим живот. Писао бих нешто о томе, али је немогуће описати како и данас изгледају журке, прославе рођендана или славе кад гитара иде из руке у руку, а притом се не зна ко боље пева и ко зна више песама.

Као члан литерарне секције почео сам да пишем прво песме, па потом и текстове за локални лист Нови Београд. Наставница српског језика Милојка Мијовић запазила је у једном мом писменом задатку да имам литерарног дара. Сећам се да је тема била „Жена у делима Боре Станковића“. После часа је разговарала са мном и предложила ми да пишем дневник. Никоме нисам рекао да пишем дневник, јер би то била брука за једног рокера. Упоредили би ме са сакупљачицама салвета и власницама споменара.

Гимназија ми је – како би у суду рекли – према горе наведеном, одредила – боље рећи открила тај дар, да ћу бити новинар и писац. У трећем разреду гимназије почео сам да играм одбојку на часовима изборне наставе. Касније сам играо активно 18 година и – на крају – оно најважније. У гимназији сам научио шта је припадност колективу. А то је лекција која се касније преноси у породицу. Моја разредна, Нада Кузмановић, тета Нада како смо је звали, од одељења је направила бројну породицу, која је наставила да на готово истоветан начин живи и данас.

Завршио сам текст. Ко је схватио – схватио. Ко није, кад порасте – кашће му се само.

П.С. Умало да заборавим: вечерас играм преферанс с двојицом кумова с којима сам ишао у исто одељење. Биће крви до колена. Женама улаз забрањен, то јест – дозвољено им је да раде шта хоће, али на неком другом месту (оне нису завршиле нашу гимназију – примедба аутора).