Друштво и ми

Шта све мучи наше пензионере

Увидом у статистику види се да су просечне пензије од 2002. године до данас отишле са 6.134 на 23.488 динара. Оно што математички подаци не могу да обраде јесу проблеми сениора у Србији – пре свега усамљеност, занемареност и насиље коме су све више изложени.

Летимичан поглед на податке о броју пензионера, њиховој структури, односу броја пензионера и запослених, учешћу просечне пензије у просечној нето плати, показује да је прошле године број пензионера смањен за близу 8.000, да се стално повећава проценат старосних у укупном броју пензионера, да удео породичних а нарочито инвалидских опада. Такође, и да је све неповољнији однос броја осигураника, који плаћају доприносе, и броја пензионера; код пољопривредника је чак више оних који примају пензије него оних који су у обавези да уплаћују доприносе. И учешће просечне пензије у просечној нето заради у претходних 14 година смањило се са 66,6 одсто, на 51 проценат.

То показују бројке, а шта каже живот, како се пензионери осећају и шта их највише мучи, питали смо Марију Тодоровић, дугогодишњег синдикалног и пензионерског активисту, некадашњег министра рада и коаутора више пензијских закона, и Надежду Сатарић, председника Управног одбора Удружења грађана „Снага пријатељства“ – Амити.

 

Тренутни горући пензионерски проблем, према речима Марије Тодоровић, јесте то што им се већ више од две и по године пензије не исплаћују по Закону о пензијско-инвалидском осигурању, који је кључни закон у остваривању права на пензију и каснијем кретању износа пензије. Тиме су смањене пензије оних с мало већим примањима, а остали ионако имају мале пензије, па је тешко и једнима и другима.

– Закон о пензијско-инвалидском осигурању је грубо згажен и пензијски систем разрушен. Резултат непримењивања закона није само то што су највећем броју пензионера примања смањена, него и што се она не усклађују. А то усклађивање, морам на њега да подсетим, јер као да смо га и заборавили, значи да се износ пензија усклађује с неким параметрима. Обично су то плате или трошкови живота, или комбинација ово двоје. Тако је у целој Европи, а било је и код нас, и то два пута годишње. Али више не постоји. Кад се пензије и повећају, као што је било почетком ове године, то се не ради у складу с било којом законском одредбом, него произвољном одлуком владе – каже наша саговорница.

Она додаје и да је апсурдно што се сада људима који иду и пензију обрачунавају два износа пензије. У једном стоји колико би, сходно Закону о пензијско-инвалидском осигурању, требало да примају, а у другом, колико ће стварно да примају због умањења по Закону о привременој исплати.

Смањивања пензија какво је сада у Србији, истиче Марија Тодоровић, никада није било. Јесу, каже, деведесетих година исплате касниле и дуговало се, али се износи нису смањивали и дуг, чувени „стари дуг“, пензионерима је враћен.

– Овога пута не верујем да ће нам паре бити враћене. Огромни су то износи и нема говора да ћемо их добити. Што је најгоре, и Уставни суд, коме смо се обраћали, каже да неће да се изјасни, а без тога ми не можемо ни да се судимо у Стразбуру – каже Марија Тодоровић и наводи да су у влади мало детаљније размотрили ситуацију, могли су да виде да ће и без овог смањења, учешће пара за пензије у бруто друштвеном производу пасти на проценат који је тражио ММФ.

Јер нове пензије су све мање и још ће бити, пошто се многим радницима доприноси уплаћују на минималац. И за рупе у стажу, које држава покрива, уплаћује се на најмању основицу. Такође, подаци показују да се број пензионера последњих година смањује а тиме и потребан износ новца за пензије.

– Али уместо да рачунају, они су се одлучили да нам смање примања. Притом је речено да су пензије смањене како држава не би отишла у банкрот. Ја никада нисам чула да је нека држава скорије отишла у банкрот, није чак ни Грчка о чијим се економским проблемима годинама прича. Нико није објаснио ни где су отишле паре које су нама узете. Они не дају образложења заснована на подацима, него онако како њима одговара. И још су нешто погрешили – да су нас питали, ми бисмо сигурно нешто дали. Давали смо за земљотресе, за Скопље, Црну Гору, за обнову после бомбардовања. Дали бисмо и сада. Али нико нас није питао, него су нам узели без питања и повредили наше достојанство – сматра Марија Тодоровић.

Када се изузму материјални проблеми, пензионере, према речима Надежде Сатарић, највише муче усамљеност и болести, а велики број њих и насиље коме су изложени.

– Скоро половина старијих људи, дакле оних са 65 и више година, не живе са својом децом већ у старачким или самачким домаћинствима. Према попису из 2011. године, више од 280.000 старих живи само, а око пола милиона у старачким домаћинствима. Њихова деца, то су сада средовечни људи, живе или у другом крају града, другом граду или и другој држави, и борећи се за своју егзистенцију и своју децу, немају времена да се више брину о родитељима – каже наша саговорница.

Она истиче да људи док раде имају своје место у друштву и свој редовни дневни ритам, а кад оду у пензију, то се губи и не могу да се снађу. Фирме углавном више не негују културу виђања са својим некадашњим радницима, а они се, и кад оду у стару фирму, не осећају добродошлима. Многи нису на време размишљали шта ће да раде кад се пензионишу и нису нашли чиме ће да попуне своје време. Ово је, указује Надежда Сатарић, посебно опасно за мушкарце, док жене као домаћице у кући увек имају свој дневни ритам и шта да раде.

– Ми зато указујемо на значај припреме за пензионерски живот и на значај активног старења након одласка у пензију. Свако мора да нађе неки хоби и занимацију. Нису потребне увек паре за то. Може се само отићи у шетњу, попричати тамо с неким, знаним или незнаним, волонтирати у Црвеном крсту, прикључити се удружењу пензионера, групи из парка која игра шах. А онима који не могу да излазе препоручујемо да буду ментално активни како би што дуже сачували ментално здравље, да попуњавају укрштене речи, читају, пишу нешто – набраја Сатарић.

Кад је о здрављу реч, као посебан проблем код старих Надежда Сатарић наводи деменцију. Не зна се поуздано колико старих људи пати од ње, али према стандардима Светске здравствене организације реч је о око седам одсто старијих од 65 година и око 20 до 30 одсто старијих од 80 година. Наша саговорница истиче да је код нас велики проблем што ми у локалним заједницама немамо развијену мрежу сервиса и услуга за старе с деменцијом.

– Њихова деца их сада највише смештају у приватне домове за старе, јер немају другог избора. У развијеном свету овај проблем највише решавају дневним боравцима за старије који функционишу исто као и вртићи за децу. Корисници у њима проводе дан, ту добију храну, терапију, баве се организованим активностима, а спавају код куће. Предлагали смо да се тако нешто оснује и код нас, али за сада нисмо успели, тако да највећи терет бриге о особама с деменцијом пада на чланове њихових породица. А за ту бригу се углавном не може остварити право на накнаду за туђу негу и помоћ јер су критеријуми за остваривање овог права веома ригорозни – каже Надежда Сатарић.

Болести су у старости природно и очекиване, али један други проблем који мучи доста старих људи никако није. Реч је о насиљу. Њему је, у неком облику, према истраживањима удружења Амити, изложена свака пета старија особа. Притом су жртве насиља највише жене, а насилници су у 50 одсто случајева, кад се ради о породичном насиљу, њихова деца, углавном синови, а у 25 одсто случајева њихови унуци или мужеви и други партнери. Кад је реч о насиљу које не спада у породично, њега опет најчешће чине они који су старим особама пружали неку помоћ или их иначе познају.

– За много случајева насиља над старима, поготово оног породичног, ми и не сазнамо. Људи то прикривају, срамота их је да о њему говоре. Сазнамо за оне бруталне облике, за убиства, кад више ништа не може да се сакрије, а шта се све пре тога дешавало не знамо. А требало би да насиље пријаве полицији, центру за социјални рад, свом лекару повреде –каже Надежда Сатарић.

Она као посебне облике насиља наводи софистицирано психолошко насиље кад се стара особа у кући рецимо игнорише, не пита се ни за шта, с њом се по цео дан не прозбори ни реч, нико је не пита да ли је њој нешто потребно, него јој се и за паре које је она дала у кућни буџет обезбеђује само оно најосновније, тј. храна, нико је и не упита да ли она нешто жели осим најобичнијег оброка.

Осим усамљености и болести, стари људи на селу имају и додатне проблеме.

– У нашим селима је често слабо развијена инфраструктура за јавне услуге, фале здравстване амбуланте и апотеке, а аутобуси ретко долазе у село, па стари људи не могу да оду код лекара у град. Зато нису ретки случајеви да, кад их нешто боли, узму од комшија лек који су и они пили, можда и за сасвим друге проблеме, или се лече биљним чајевима. А некад само ћуте и трпе – сведочи Надежда Сатарић.

Пише Раденка Марковић, илустрација Миленко Косановић, фотографије