Здравље

Старост може да се успори

Не постоји ништа лакше од одређивања хронолошке старости: треба само отворити личну карту и видети датум рођења. Међутим, она се код већине људи не поклапа с биолошком старошћу. А шта тек рећи о психолошкој старости – она може не само да се разликује од прве две, већ и да им постави изазов. Психолошка старост – то је самоосећање човека и његова самосвест, његово понашање и његово унутрашње стање.

Заједно све то у великој мери утиче на биолошку старост. Другим речима, то како доживљавамо и осећамо себе у великој мери одређује наше здравље, нашу активност и наш изглед. Па шта омогућава неким женама да и са 60 година остану младолике, а друге, од 23, постају „тетке“?

Веома је важна генетика, тврде истраживачи феномена дуговечности.Али, здрав начин живота је важнији, кажу статистика и животно искуство. Према најновијим подацима СЗО, данас младост траје од 25. до 44. године. Даље, од 44. до 60. године савремени човек је у средњим годинама, између 60. и 75. године је рана старост, а тек у доби од 75 до 90 година је старост. Оне преко 90 СЗО зове дубока старост.

Ове огромне промене у хронолошкој старости појавиле су се буквално у последњих 100-200 година, јер на почетку 19. века мушкарац или жена од 35 до 40 година су сматрани веома старим. И, наравно, то је утицало на њихово самоосећање, на начин живота и на понашање.

Али, да ли данашњи продужетак хронолошког живота значи аутоматско продужење психолошке и биолошке младости? Не увек. Да се буде млад душом и телом и у 60. пре свега ометају наша психологија, унутрашња усмерења и однос према животу.

Основна хипотеза на чије истраживање су потрошене милијарде долара, каже: Брзину нашег старења опредељује мозак. Природа је постављена на такав начин да форму подржава организам за који је та форма заиста веома важна.Шта то значи? У раном периоду живота мозак је веома заузет: спознаје свет, помаже човеку да спозна себе, да нађе своје место, да разуме законе живота. Цео организам је укључен у те процесе и ради пуним капацитетом. Али, како свет постаје незанимљив за вас, чим престанете да постављате питања, учите, ширите своје видике, обучавате се, кад се изолујете од разних врста активности – тада и почиње старост.

О начинима да се супротстави биолошкој старости, симптомима који су добро познати, баве се највећи умови човечанства, и не без успеха. У психолошкој старости, такође, постоје јасни, мада не тако очигледни маркери и њихови „успоривачи“.

Однос према времену

Први знак психолошког старења је осећај да су се најважнији, занимљиви, узбудљиви догађаји у вашем животу већ десили у прошлости. Да се у будућности ништа важно неће десити, и не треба ништа почињати. Психолошки стар човек живи од сећања. На Западу је нормално у 50. или чак 60. години уписати факултет, започети нови бизнис, учити плес, планирати занимљива путовања и водити активан сексуални живот. И наравно, за све то треба да се буде здрав, енергичан и активан, то јест да се одржи биолошка младост! И ако постоји таква потреба, мозак даје команду организму – буди у форми!

Песимизам, безнађе, недостатак планирања, бескрајно пребирање сећања – све су то маркери психолошке старости и њени катализатори.

Према томе, за подржавање психолошке младости први рецепт је –правити планове, живети у будућности и тежити развоју. Бити оптимиста у погледу своје будућности, односно веровати да је много доброг и важног у животу још испред – то је од кључног значаја да се остане млад.

Однос према својим ограничењима

Психолошки млад човек верује у своју снагу и способности. Он схвата да су све дивне и важне ствари које може да реализује у животу сфера његовог утицаја, чији степен зависи од жеље субјекта и избора начина деловања. Психолошка старост, напротив, веома је повезана с осећајем ограничења и самосажаљења: „Ја никад нећу бити у стању да зароним на 100 метара или да скочим падобраном – више немам ту снагу!“ Међутим, у томе и јесте ствар, јер младима не треба да се подмлађују! Не треба да се претварате да вам је 20 ако вам је 50 година, и преоптеретите организам физички.

Неумерност – то је стрес, а стрес је главни фактор старења. Да, с годинама ми заиста постајемо много више физички ограничени, то је повезано само с нашом биолошком старошћу. Препознавши то, психолошки млад човек расуђује овако: „Да, ја не могу то што сам могао са 20. Али сад имам толико много нових могућности, способности, вештина.“

Откривајте нове могућности, нове радости које су својствене управо том периоду живота, мудро се односите према ресурсима организма, јасно осетите своје потребе и ограничења – управо такво психолошко усмерење на десетине година продужава психолошку младост.

Поставите себи изазовне креативне задатке, „продрмајте“ своје неуроне, учите језике, путујте, бавите се изводљивим спортом: доказано је да се с годинамаповећава креативна ефикасност и у неким областима лако можете надмашити 20-годишњег себе!

Степен развоја емоционалне компетенције

Још један маркер младости који је повезан с развојем мозга и умећа да се брзо прилагоди стресним ситуацијама јесте емоционална компетенција. Реч је о развоју способности током живота да контролишемо своје емоције, да стварамо значајне емотивне везе с другима, да видимо добро у окружењу и не губимо смисао за хумор. Другим речима, емоционална компетенција је наша способност да се поставимо на место других, да осећамо захвалност и мирно превазилазимо различите животне ситуације.

Савремена наука и хиљадугодишња мудрост су доказали да захвални и срећни људи живе дуже и изгледају лепше. То је повезано са целим низом хормоналних и неурохемијских процеса који одређују специфичну покретљивост мишића лица и структуру коже: весели и захвални имају другу мимику, код њих се другачије формирају набори лица, имају мање бора.

Укратко, планирајте и отварајте нове странице свог живота, верујте у себе, и потпуно користите ресурсе које имате, учите да управљате емоцијама, захваљујте се за то што имате, и уживајте у животу. Ова правила су увек актуелна и гарантују продужетак психолошке, а самим тим и биолошке младости и дају пуноћу животу.