Савети стручњака Психолог

Страх од смрти, стрес трећег доба

Ова исконска људска бојазан, која је мотив и најстаријег дела „Еп о Гилгамешу“, у основи је најтежих душевних обољења.

Када сам стигла у своје треће доба, схватила сам уску повезаност страха од одвајања (сепарационе анксиозности) карактеристичног за децу и страха од смрти својственог трећем животном добу. Зато сматрам да је и страх од смрти нека врста стреса карактеристичног за старење.

Страх изазван стресом је емоција за коју се сматра да је укључена у развој готово свих психијатријских болести и поремећаја. У дијагностици је посебно актуелан откако је Светска здравствена организација прогласила глобалну епидемију стреса. Како бисмо га разумели, требало би да знамо да је страх најближи сродник стреса, односно његов претходник и пратилац.

Страх и стања страха познати су откако је човек почео да комуницира речима, писањем или цртежом. У најстаријем писаном делу „Еп о Гилгамешу“, насталом пре више од 4.000 година, помиње се страх од смрти, основног садржаја и изазивача највећег броја страхова, поготово сепарационе анксиозности.

Сумерски краљ Гилгамеш, владар Урнука, и његов пријатељ Енкиду, као и сви остали ликови укључујући и богове, свесни су да је смрт коначна. Суочен са извесношћу смрти, Гилгамеш је покушао да дође до вечности тако што је пронашао траву бесмртности. Али није стигао да је проба јер ју је изгубио. Еп се завршава његовом смрћу и претварањем у прах и прашину.

Питам се да ли је то уверење, његово и његових савременика, о коначности смрти – тачно.

Мислим да није, јер Гилгамеш и сви јунаци тог епа и даље живе. Са моје тачке гледишта, смрт постоји само као заборав. Само људи о којима никада ништа нећемо знати заиста су мртви. Зар није и наша потреба да оставимо нешто иза себе по чему ћемо остати упамћени (без обира да ли је то за човечанство корисно, научно или културно дело или материјално добро) у ствари страх од заборава-нестанка?

Ми психијатри знамо да је страх од смрти у основи већине неуроза, па чак и психоза – најтежих душевних обољења.

Страх је појава настала развојем врсте, на танкој граници између психичког и телесног, здравог и болесног, нормалног и ненормалног, који је представљао основно и битно осећање за људски опстанак. Када је нормалан, страх је у функцији прилагођавања и самозаштите, позитиван је и подстицајан, чак неопходан јер доприноси развоју и употпуњавању природе човека.

Али када добије особине болесног, страх је најмучније осећајно искуство човека, које може да постане најјачи непријатељ у покушајима очувања телесног и нарочито психичког интегритета као предуслова за срећан и миран живот.

Типично се страх од смрти испољава нападима панике који нису изазвани постојањем неког телесног обољења нити деловањем психотропних супстанци (наркотика). Напади панике се понављају, а између два напада постоји интензиван и онеспособљавајући страх од наредног напада. Мој савет је да се страх од смрти најбоље савладава у Искуственим групама. Сматрам да би ми пензионери требало себи да посветимо време како бисмо приуштили живот са мање штетног реаговања на стрес. Често се служимо разним клишеима да бисмо држали негативне емоције (као што је страх од смрти) на одстојању, као што се демонтер мина служи клештима и пинцетама да не би изазвао експлозију која би га разнела. Они треба да буду стручни да би одредили која је то жица под напоном која би могла да нас разнесе. Кривим себе што нисам знала да препознам ту жицу, али и ту кривицу сада препознајем. Лакше је живети са одговорношћу него са незнањем! Зато читаоце у сваком броју Пензије позивам да нам се придруже, али ми слаб одзив говори да још нисмо довољно спремни да посветимо пажњу себи. Придружите нам се:

Основни циљ Искуствених група јесте да се упознамо са својим бићем, да радимо на себи и постанемо бољи, здравији и срећнији и ослободимо се страха од непознатог који је најстресогенији. У Искуственим групама радимо на себи, у Београду, у Улици кнеза Милоша 47 (мала сала у приземљу), уторком од 17 до 18.30 сати. Јавите ми се на број 064/261-97-94 или мејлом на andreja.kraigher@gmail.com.

Пише проф. др АНДРЕЈА КРАИГХЕР ГУЗИНА, неуропсихијатар-психоаналитички психотерапеут