Поглед испод веђа Колумне

Тренутак за историју

Отварањем Народног музеја добили смо осовину културе која је снажна алтернатива ономе чиме нас свакодневно затрпавају

После пуних 15 година чекања и неизвесности, симболично на Видован, свечано је отворен Народни музеј у Београду. Био је то културни догађај године, велики дан за Србију. Београд је опет постао престоница, а рупа у срцу града је зацељена. Срце поново пулсира и чека посетиоце, који имају прилику да виде богату ризницу музеја и доживе наше највеће уметничко благо и уметничка дела светски познатих уметника.

Била сам почаствована да у велелепном атријуму присуствујем свечаном чину отварања музеја, а затим и да до касно у ноћ разгледам сталну поставку у приземљу, на првом и другом спрату, а у посебној просторији Мирослављево јеванђеље. Са топлом зебњом у срцу, чекала сам прилику да упознам Сергеја Полуњина, уметника украјинског порекла са српским држављанством, једног од највећих балетских уметника данашњице, који је својом чаробном игром, полетном енергијом, раскошним талентом, завидном играчком техником и прекрасно обликованим телом доминирао у споту „Буђење“, снимљеном у атријуму музеја. Видео симболизује ново поглавље ове културне институције и биће коришћен за промоцију Народног музеја у свету. И посрећило ми се, упознали смо се, разговарали смо и начинили неколико фотографија за успомену и дуго сећање. Са нама је била и лепа манекенка Ана Радивојевић, која је, идентично обучена као „Девојка у плавом“, оживела лик са слике чувеног песника и сликара Ђуре Јакшића. Те вечери готово читав град се заплавио, међу њима знаменита београдска здања, позоришта, мостови и музеји, али и званице које су свечано обучене, уз обавезни плави детаљ, преко плавог тепиха улазиле у Народни музеј. Тајну плаве боје на отварању открила је директорка музеја, која је рекла да је она носећа боја због слике „Девојка у плавом“, која је симбол новог визуелног идентитета који је музеј добио поновним отварањем.

Хладноћа и сипљива киша нису омеле многе поклонике уметности да те ноћи присуствују мултимедијалном програму на Тргу републике и видео-пројекцији на згради музеја, која је представила нову еру ове националне институције. Многи Београђани стрпљиво су чекали у реду како би после 23 сата ушли у импресивно здање Народног музеја. Тако је било и следећих дана, када је улаз у музеј био бесплатан. Иако су у Београду лиле монсунске кише, ред је знао да се отегне безмало до поште у Васиној улици! И онда нам тамо неки кажу да смо некултурни, да смо опседнути селфијима, јавним личностима, клаберкама и блогеркама, старлетама опште праксе и ријалити-програмима који афирмишу простаклук, зло и неморал. Е није тако, јер интересовање суграђана жељних културе и даље не јењава. Коначно, ето једне осовине културе која је снажна алтернатива ономе чиме нас свакодневно затрпавају.