Колумне

„Укроћене пјесме“ Бора Чејовића

Стваралачки токови су чудни: ретко упоредни, понекад громогласни и појавни, понекад уобличени у тихости собичака, у којима се најављује песниково избављење из дрхтавице, налик оној која је Борислава Бору Чејовића самосуочила са питањем – шта се све у коначном уобличава? Постоји ли нешто што би могло да се именује бесконачним трајањем, у некој посебности која није ни налик овостраној?

У четворостиху, без синтаксичке интонације која карактерише форму катрена, Чејовић разлистава /људски мимоход са муком/и непрестано трајање сизифовске изгледности/у тражењу смисла/, а заправо се пред очима трагача сурово уобличава свеколика узалудност таквог труда. Али већ на наредној страници ове особене лирско-исповедне каже, Чејовић из своје интелектуалне сазнајности призива макар и повремену наду да би, без обзира на стварно стање (неминовни завршетак свега што је до некоћ трајало), требало ускладити унутрашње саодносе са блиставијим исходима којечега памтљивог по изгледности.

Тако формулисан Чејовићев став упућује на његово филозофско свегледање, на непрестано кружење – одлазак и повратак: рађање – смрт – рађање, као знаковно, а бесконачно и непрестано уобличавање, које неминовно подразумева градњу и затирање, по митском обрасцу, по коме се, ваљда, одређује изгледност циља и трагања за смислом. Зато ће и у наставку свог песничког светока Чејовић инсистирати – читаоци ће то до краја открити, на речима које су најпоузданија „алатка“ у литерарном и свеколиком другом градитељству.

Чејовић спретно саображава /дочекивање и очекивање/ увек са извесном стрепњом – шта би га између једног и другог, у неком осамном тренутку, могло сачекати на празним страницама раширене белине папира, када му се мисли ускомешају и рука којом записује учини неколике узалудне замахе који обескрвљују његову првобитност. То је, рећи ће, онај тренутак када у кукицама слова таји сопствену муку очекујући уобличавање неког заумног смисла, у тренутку када га шкрипа подно пера сурово опомиње, да папир под њим неподношљиво трпи, јер записано нема жељено значење.

Неспорна је и Чејовићева осамност, која би се могла разумети и као метафизичка студ из које се роје небројене запитаности мрежене призивом однекудне топлине која би могла да смири његов, колико и читаочев, сензоријум у коме насумице дамарају: страх од онога што је непрестано присутно, а невидљиво, и неизбежно – у ваздуху, међу водама, на небу, на пучини у пристаништима у једрима која није могуће раширити, којима прети /Потапање/.

Између имагинарног дна и жељеног избављења, песник верује да је довољан /један крик/ који би оверио ваздизање, који би помогао да се искорачи из сопства и учини, доиста, најтеже – сабирање себе у себи, како би у неком жељеном тренутку одлазећи могао да контролише надирући страх што га нема, како Чејовић каже, /ни ту ни тамо/.

Чејовић је у знатном делу „Укроћених пјесама“ настојао да изнијансира казивање о смислу овостраног трајања и усудности заласка у оностране просторе који се одлазећем у потоњим тренуцима приказују као контрактна, једва видљива тачкица, као парадигма неких будућих могућности у вековању.

Песника Чејовића подједнако заокупља питање људске солитарности у чекању да се огласе звона, колико и питање – како живети усправно без симплификације која би обесмислила приближавање неком другом маштаном свету. Његов непрестани наум саобразан је библијском науму да је праштање надилазно над свим другим поступањима, будући да га у критичном тренутку то може учинити сублимним, ослобођеним од свих теретности. Рећи ће: /опростићу све свима злима/.

Потоње странице „Укроћених пјесама“ Чејовић је отворио – неибежно о љубави, из прикрајка. Јер ни на тој, најзначајнијој страници записа о свеколикости људског трајања, није све и у свему како би људска уобразиља да види и представи остатку света, већ неретко опхрвано патњом због тога што се не може или не сме белоданити због непрестане /стрепње и усхићења/, јер ни једно ни друго не измиче оку пажљивог посматрача. Тако се Чејовићев епилошки лирско-исповедни прослов питоми око Оне коју је волео, а које нема, коју само његова уобразиља види, наличну Андрићевој „Јелени жени које нема“ – привиђење које је могуће преживети, али не и заборавити, која је /цвјетнија од свих цвјетова/ жељена а никад недочекана, која је његова непрестана субјекција, инкорпорирана у све изречено између корица ове кохерентне песничке творевине.