Поглед испод веђа

Варилац или варилица

У потпуности се слажем са инсистирањем на родној равноправности међу половима и кампањом Делегације ЕУ у Србији и повереника за заштиту равноправности, чији је циљ да се јавност подсети на лош положај жена у нашем друштву. Један од начина је, како кажу организатори и „употреба родно сензитивног језика“. У последње време, све се више чују неке нове, чудне, накалемљене, речи за професионалне титуле и занимања, у женском роду. Морам да признам, да ме то инсистирање на родној равноправности у називима професија и форсирање именица женског рода, често збуњује, а поделило је и лингвисте. Једни су за, док се други противе увођењу нових израза, сматрајући да тамо где не постоји женски род и потреба за њим, не треба га на силу ни наметати. Има ту логике, јер равноправност у језику, не значи и стварну равноправност међу половима, посебно што силовање језика, често уме да буде комично, па и накарадно. Чињеница је да су жене почеле да се баве одређеним професијама у којима их раније није било, али је чињеница и то, да до данас нису сви називи занимања добили своје и мушке и женске ликове. Ту настаје проблем, јер језик не реагује на силу, вештачке кованице и новоговорне конструкције. Претерано и насилно кривљење, касапљење језика, поштопото наметање нових, аморфних крпежа од речи, да би се постигао било какав циљ, по мом мишљењу изазива контраефекат. Зато, треба бити стрпљив и треба сачекати, да се језик сам прилагоди променама у друштву. Посебно, када се зна, да Српски језик има стваралачког потенцијала за висок степен родне равноправности. Елем, на све ово се осврћем, ради једне женице, која је стицајем околности, све до пензије радила у једној фабрици надомак Београда. Када ју је муж са малим дететом оставио због кафанске певачице, није имала куд, завршила је обуку, а затим почела да ради на варилачким пословима, у некадашњем гиганту југословенске индустрије мотора. Била је сићушна, са све креветом једва 45 килограма, али снажна, смела и одважна, па су јој другови одредили да вари цеви изнутра. Посебно оне с малим промером. У њих је са комплетном варилачком опремом, заиста, могла да се увуче само Врапчица, како су је звали. Била је вредна и за свој труд и предани рад, добила је многе похвале, признања и значке. Посебно место у њеној колекцији заузима Ударничка значка, признање које се у Југославији додељивало радницима који су се истицали вредноћом, пожртвовањем и прегалаштвом и делиле су се по колективима и радним акцијама. Они који су постизали норме и подстицали друге да их премаше, поносно су их носили на реверима сакоа и кошуља, као што је то чинила и Врапчица. Добила је и мали стан, у коме је одрастала њена девојчица, одликаш и Вуковац. По завршетку школе, Врапчицина ћерка, уписала је машински факултет. Студије је завршила на време, с високим оценама, а онда се запослила у маминој фабрици. Иако у дубокој старости, Врапчица је данас жива, здрава и витална, а пензионерске дане проводи са својим потомцима, чита новине и гледа телевизију. Све као у неком америчком филму, осим дилеме у којој се нашла од тренутка када је почело инсистирање на родној равноправности. Од тада, скоро свакодневно, Врапчица се пита, да ли је отишла у пензију, као варилац, или варилица!