Из Вањиног пера Колумне

Време поштених лопова

Украли ми ауто, каже мој комшија, чврсто убеђен да може да се опрости од свог лименог љубимца. Мазио га је и пазио као да је куче с педигреом. Како смо се тако брзо навикли на зло! Украли ово, украли оно, убили овога, убили онога… Општа малодушност. Данас украли теби ово, сутра ће мени оно…

А кад је први фића стигао у моју зграду почетком шездесетих година прошлог века, био је понос и дика свих станара. Чика Лаза Перић је дозвољавао свакоме да пипне кола, па чак и да их пере. Паркирао је фићу испод прозора свог стана, тако да је могао у сваком тренутку да га види. Вирио је иза завесе и заљубљено га гледао. Видело се лепо да непрестано нешто шапуће, што је значило да тепа фићи. Имао је обичај и да руча на прозору. Стоји, држи тањир, а гледа фићу, као да дели с њим оброк.

Тада није било крађа аутомобила, јер они који нису имали кола нису умели ни да возе. За волан су седали само власници кола.

У чика Лазином стану је постојао један ћошак из кога није могао да види фићу. Ту му је стајао телефон. Мој друг Брља је позвао телефоном чика Лазу, представио се као радник Електродистрибуције и дуго му објашњавао неку грешку у рачуну, док смо нас десеторица пренели фићу десетак метара, иза жбуња. Чика Лаза је након разговора, логично, дошао до прозора и само што није умро! Излетео је испред зграде и почео да кука, као да је неко заиста умро.

– Шта је било, Лазо? – питао је мој отац с другог спрата.

– Побегао ми фића – завапио је чика Лаза.

Логично, јер кола нико није могао да украде.

– Ма ено га, Лазо, сакрио се иза жбуња – довикивао је озбиљно мој отац, јер је то видео с другог спрата.

А причу о бекству је буквално схватио, и у том тренутку је и он фићу третирао као куче.

– Што га не вежеш за дрво? – довикнуо је, сасвим озбиљно, комшија Миладин с првог.

Тај је тајно, јер је то било забрањено у граду, гајио овцу кријући је у жбуњу.

Чика Лаза је улетео у жбуње, фићу прво шутнуо у гуму, а онда му нешто одшапутао, па отишао по кључ, довезао га испод прозора и послушао чика Миладина. Везао је канапом фићу за кваку од прозора, а на канап ставио мало звоно. Тако је чика Лазар Перић постао претеча изумитеља аларма, уз чију помоћ знамо да је пљачка у току. Зато нам је данас неопходан неки нови чика Лаза да измисли аларм који ће нам јавити и да су лопови ухваћени.

Вања Булић

Зашто пишем за Пензију? Да бих доказао себи и другима да још увек нисам за пензију!

Ова колумна ми даје неограничену слободу да из угла мудрих година говорим о стварима о којима нисам могао да пишем док сам се залудјивао мишљу да новинарством могу да променим свет.

Догодило се нешто што нисам очекивао: променио сам себе, па са задоовољством очекујем наредни број да бих написао нешто полушаљиво, што се на крају испостави да је, надам се да и други тако доживљавају, лепа сатирична прича.