Из Вањиног пера Колумне

Жал за минулим радом

Обучем своју бригадирску кошуљу, исписану на леђној страни именима другова с радне акције. Наравно, кошуљу облачим кад сам потпуно сам у соби. Синови би помислили да сам постао панкер, а супруга би се само прекрстила и закључила како „године чине своје“. А на тој кошуљи су потписи с радне акције на Сави и Ђердапу. На Сави – поред Загреба, кад смо градили насип, који чува град од поплава. И после више од пола века нисам чуо да је тај насип попустио.

Али, било је то време „погубног братства и јединства“, кад смо цитирали Његоша да „брат је мио, ма које вјере био“.

Зашто сентименталишем на тридесет степени у хладу? Зато што свакодневно гледам и слушам извештаје с једног, па с другог коридора. Касниће радови, неће каснити радови. Окончани су неспоразуми око имовинско-правних односа с људима што живе крај трасе ауто-пута, нису окончани… И тако даље. Зато ће радови можда каснити, а можда и неће. Како је говорио Бата Живојиновић: „Мож’ да бидне, ал’ не мора да значи.“

И док нас убеђују да ће коридори бити завршени до тамо неког месеца а можда и неке године, пробијамо се Ибарском магистралом ишараном семафорима, као да смо у центру града. Поправља се стара магистрала, која је од почетка туристичке сезоне већ однела двадесет живота.

Зашто сад помињем магистралу и коридоре, а министри нас убеђују да нема места нервози? Па зато што на то имам право кад обучем бригадирску униформу!

Размазили смо децу и унуке, па и кад немају пара за годишњи одмор, блеје – то је њихов израз – у неком кафићу или седе у парку и проклињу злу судбину што море замењују лавором. Ово што ћу сада написати не смем да поменем у сопственој кући, јер би моја деца помислила да сам скренуо: Зашто држава поново не покрене радне акције и бар за тренутак код оних што блеје створи утисак да су друштвено корисни?

На радним акцијама сам стекао пријатеље за сва времена, заборављао на море, дружио се с најлепшим девојкама којима тада није било блам – опет њихов израз – да обуку бригадирску униформу и шортс. Да не говорим о поносу који ми је надимао груди кад стигне обавештење да је све завршено у року и да ће наш бригадирски коридор…

… То ми се увек догађа: чим се разнежим – пробудим се…