Историја између редова

Запретени трагови српских „витезица“

Често у књигама налазимо нешто што смо баш другачије знали. Осми март је први већи, а готово заборављени празник, по изласку овог магазина на киоске. Моја мајка, иако не зна ништа о Клари Цеткин, а није била ни запослена у време кад се овај празник женске равноправности „државно славио“, и данас воли кад јој се Дан жена честита. Претпостављам да слично мисли и већина читатељки Пензије. Зато, ево једне „равноправносне“ теме томе у част. Дакле, да ли је Србија у средњем веку имала своју Јованку Орлеанку?

За давање одговора на то питање послужићемо се недавно изашлом књигом Марка Алексића „Српски витешки кôд“. У њој чак има и одељак о женама витезовима. Да будемо искрени, трагови о томе у средњем веку на овим просторима постоје, али су прилично посредни и запретени. Нема доказа да је нека жена била „борац“ или „боркиња“, како то неки воле данас да кажу.

А опет, било је жена које су се витешки, часно и честито, односиле према својим обавезама, па и оним пословима који су били – мушки. Или су, као такви, игром судбине, запали у део „нежнијем полу“.

Да л’ је било бојних витезица или не, остаје да се истражује, али да су виђане на овим просторима, то је сигурно. Овако сведочи византијски писац Хонорије: „Описујући војску Другог крсташког рата која је у лето 1147. године прошла и кроз наше крајеве, он наводи како су у њој биле и жене на мушки начин одевене.“

Постоје и конкретнији докази. Пошто закони, знамо, регулишу оно што се дешава у стварности, ево закона: „У члану 48 Душановог законика прописује се да после смрти властелина, уколико није имао сина, него кћер, она неслеђује витешку опрему, огртач велики бисерни и златни појас, и да с њима може чинити по својој вољи.“

Аутор у вези с овим износи слободан закључак да је код располагања оставином међу наследницама „свакако било и оних које су пожелеле да је обуку и испробају.“ Међутим, у вези с тим је важан контекст. Апсолутно је сигурно, по бројним доказима, да су се безмало сви властелини током векова могли сврстати у витезове. Или бар оне који су поштовали кôд и обрасце понашања ових честитих, часних и смелих јунака, у прво време веома оданих вери. Упркос томе што су убијали или ослепљивали очеве и браћу!

Дакле, ови јуначки и чојствени кодекси у феудалним, властелинским и царско-краљевским породицама, свакако су се ширили на све њихове чланове. И, тако гледано, низ је примера „мушког“ понашања и деловања жена, кћери и сестара, било за живота или после смрти мушких чланова рода. Ако ти примери не указују баш на бојно витештво, свакако сведоче о уважавању и равноправности супруга и кћери, у већој мери но што се уобичајено верује.

Изразит је пример Јелене, жене цара Душана, која је ишла с њим и у војне походе, а често и равноправно учествовала у раду војног савета. Поводом Јеленине „дискусије“, учесник једног већања, визанстијски цар-писац Јован Кантакузин оставља овакав запис. „И краљ са своје стране супрузи изрази велику захвалност што је на убедљив начин дала савет, који је достојан њега самог као врховног владара, и који ће му донети велику славу, те стога њен предлог и сам прихвати.“

Царица Милице је опет после Косовског боја, а до пунолетства сина Стефана – стицало се, бар међу племићима, са 15 година – па и потом, управљала државом хрвући се с породицом Бранковић, и то с Вуковом женом Маром, такође вештом политичарком, и зетом Бајазитом, те Турцима уопште.

У томе јој је помагала Јелана Мрњавчевић, Угљешина удовица, позната касније као монахиња и књижевница Јефимија. Сматра се да је Јелена битно утицала и на културно уздизање и витешко образовање Стефана Лазаревића.

Међу свим поменутим и непоменутим значајним женама српског средњег века, ипак се некако у вези с витештвом издваја лик Јелене Лазаревић Балшић, једне од кћери кнеза Лазара, која је високо образовање и љубав према уметности и друга интересовања стекла још у родитељском дому, и заслужује дужи цитат.

„У време док јој је отац још био жив, Јелена се удала за Ђурђа Стратимировића Балшића, господара Зете… Већ априла наредене (1403. године – прим. Б. А) умро је Ђурађ Балшић, а пошто је њихов син Балша још увек био млад, Јелена је преузела вођење земље, продужавајући борбу против Венеције, коју је њен муж започео. Млечани су чак уценили њену главу на две хиљаде златних дуката, али је она наставила ратовање често мењајући боравишта, углавном у планинама горње Зете и на Скадарском језеру… Учествујући тих година у куповини оружја, па чак и подстичући кријумчарење соли, како би Млечанима оборила цену овог најважнијег средњовековног артикла. Међутим, увиђајући да неће моћи још дуго да сачува власт у земљи, 1409. године се одлучила на несвакидашњи потез и сама отишла у Венецију да преговара о миру.“

Успела је да склопи мир, довољно дуг да Балша Трећи заузме престо, а она се – поново уда.

Божидар Андрејић

Ваљда сам једини међу ауторима „Пензије“ само – приправник за пензионера. По „рупама у стажу“ и по годинама требало би да се „опензијим“ тек 2019. Али стажа у новинарству имам довољно, безмало 47 лета. Замало колико и година живота.

Приправништво овде ми је важно – можда ми часопис „Пензија“ буде једина пензија у којој уживам. Ону другу треба доживети и с њом – преживети! Много тежи задатак од писања!

Ако је нешто најбоље, апсурд је да постоје - два најбоља. А и за пса и за књигу се каже да су најбољи човекови пријатељи. У псе сам посумњао још као дете кад ме је један гадно ујео. Књиге волим више него оне мене и у њих сумњам, не због неузвраћене љубави, већ што често човека доводе у заблуду. Нарочито оне школске. Све чешће налазим податке, сасвим супротне ономе што смо, уобичајено знали, чему су нас учили. Књиге умеју да буду велики извори стереотипа.

Колумна "Између редова" настала је, не читањем између редова - то је велика вештина - већ открићима међу редовима књига битно различитим од уобичајеног знања.Бар мога. Зато би можда исправније било звати је - "изненађења међу редовима". Неочекивана су, али ни у њих до краја не верујем. Нека и уједају. Као сваки пријатељ. И најбољи.