Здравље Друштво и ми

Здравље и медицина у православној традицији

Православна црквена традиција има богато искуство које се односи на питања здравља и болести тела. Бројна истраживања на ову тему, нарочито вршена у наше време, сведоче да наша православна хришћанска вера следи пример Христа и апостола у старању према сиромасима, гладнима и болеснима. У време кад је медицинска помоћ била од система намењена само богатима, који су могли плаћати велики цех за медицински третман, Црква је преко светих манастира нашла начин да обезбеди медицинску помоћ сиромашнима и болнима.

Мотивисани духом човекољубља и објављујући хришћанску љубав према људима у невољи, монаси су од позног 4. века и надаље, створили нешто што раније није постојало – данас то можемо назвати болницом. Она је у себи сабрала лекаре с различитим вештинама и стручностима који су били потпомогнути монасима као особљем. Медицинска пракса болничких лекара је била далеко супериорнија у индивидуалним терапијским достигнућима, и можемо рећи да су они на овај начин променили ток историје. Међутим, ова достигнућа Цркве и овај богословски напор дошли су од потпунијег и обухватнијег погледа на свет, а то је заправо гледиште које у свему тражи оквир Царства Божјег, јер је кроз Христов долазак на свет Православна црква високо вредновала и тај свет и људско тело. На тај начин посматрано, молитва коју свештеници читају над онима који траже излечење од Бога, а која је заправо упућена самоме Христу, који је „лекар душе и тела“, како та молитва дивно почиње, и у себи дотиче све аспекте жиивота: рођење, развој и образовање, посао, здравље и болест, али је усмерена и ка самој смрти, као нечему што је део живота.

Ово је битно из више разлога рећи, посебно кад пређемо на „практични“ терен, где се свештеник сусреће са свакодневним здравственим мукама и тегобама својих парохијана. Дубока свест Цркве говори да је болест последица греха, а то често несвесно (или свесно) чујемо и од самих верника, који, кад имају здравствени проблем, често питају „шта сам то Богу згрешио да ми пошаље овакву болест?“ Улога и дужност сваког свештеника и духовника јесте да болесне (и не само болесне) што више и што чешће приводи извору доброте и светлости, а самим тим и здравља, дакле самоме Богу. Том приликом свештеник указује на моћ и снагу молитве, али и других „помагала“ – поста, исповести, чињења милосрђа, подвига, врлине… То су пут и метод који не гарантују да ће моментално доћи до оздрављења, али засигурно води ка томе да верник препозна у себи снагу дату му од Бога, да духовно „прогледа“ и уочи многе дарове које му је Христос кроз Рођење и Крштење из своје љубави пружио, и да тако сваки од нас осети да је наше тело „храм Духа Светога“, како нас учи мудри апостол Павле.

Што је још битније, ова духовна „терапија“ није одвојена од медицинске, која је усмерена ка телесном оздрављењу, јер је човек уједно и духовно и телесно биће, управо према вољи Божјој, који нам и једно и друго даје на спасење душе, а доказ тога је и Васкрсење које ће се догодити у телу, по узору на самога Христа. Дакле, ни у једном моменту свештеник неће „одвлачити“ болеснога од лекара и медицине, јер, по речима Св. Максима исповедника „не постоји ништа што би нас спречило да позовемо доктора кад се разболимо, будући да је Провиђење (Божје) усадило лекове у природи, и тиме је постало могуће за људско експериментисање да развије вештину медицине“. Међутим, треба подвући да ми, верујући хришћани, нећемо сву наду положити у докторе, већ у нашег истинског Лекара и Спаситеља, Исуса Христа. Наш народ, у складу с овим, има дивну изреку која каже да „лекар лечи, а Бог исцељује“.

Да закључим, здравље и болест су нешто што је својствено нашој људској природи, која је подложна старењу и смрти, и ми од тога не можемо побећи. Богу се молимо у свим домовима у које свештеник улази, као и на Светим Литургијама које се врше у црквама, за здравље и благостање, али треба уједно да имамо свест да ни болест не значи да нас је Бог оставио или казнио, већ да то стање тела може бити прилика да се духовно „поправимо“ и да почнемо себе и свет око себе посматрати очима вере. Православна Црква негује став да је медицина корисна и неопходна за човека, а доказ томе су и бројни лекари које је Црква прогласила светитељима, попут светих Козме и Дамјана, светог Пантелејмона, а и јеванђелиста Лука је био лекар. Један свештеник с краја 20. века је рекао да је прва и најважнија особина хришћана да буду одговорни, а само одговорност према нашем телу, у виду умерености према јелу и пићу и свим телесним благодатима, води ка (о)чувању здравља тела и душе.