Моја прича

Живим своју позну младост

Mладост је стање духа и године само бројке, каже ова дивна дама, која је титулу најлепше жене Југославије понела 1968. године, али би и данас могла да изађе „на црту“  много млађима

Брак са особом какав је мој супруг Бане је колико јака везаност, толико и вечна борба, али је баш тај и такав брак створио од мене ово што данас јесам

Направила сам мали тест. Онако, за своју душу и истраживање. Послала сам неколико њених песама на десетак мејлова мојих пријатеља (међу којима су и врсни познаваоци књижевности и уметности, уопште) и чекала повратне реакције. Стигле су. Све у суперлативу, фантастичне, и дословце, свака са усхићеним питањем: ко је аутор? Далиборка Стојшић, био је мој наједноставнији одговор. ОНА Далиборка? Мисица? Она лепотица? Да, баш та. И да, управо иза те титуле – званично најлепша жена Југославије на избору за мис 1968. и незванично једна од најлепших жена свих времена – скривала се деценијама њена танана, песничка душа с једне и ратничка енергија којом, чини се, помера стене и разоружава све око себе, с друге стране. И управо та Далиборка, којој је вињета „Мис Југославије“ обележила огромно парче живота, много је више од тога – одличан је теоретичар књижевности (дипломирала на Универзитету у Београду), била „Абба“ пре те шведске музичке сензације у ЈУ верзији, у бенду „Оне и они“, глумица, ТВ водитељка, певачица, мајка, супруга, домаћица, колегиница, пријатељица, жена-змај и пензионерка која никад није престала да ради.

На прошлогодишњем Сајму књига ова „лутка“ је и те како проговорила и са својим првенцем, збирком песама самоироничног наслова „Лутка која говори“, храбро и одсечно закорачила у свет у којем све титра од јаких емоција, али и критичара који „на нож“ умеју да сачекају многе покушаје. Њен је био храбар и успешан. Рецензију јој је, између осталих, писао и чувени Матија Бећковић. А то се наставља и са новом збирком песама ове сјајне жене „Вук од сребрне кише“ (у издању „Просвете“), коју ће промовисати на актуелном Београдском сајму књига.

Далиборка Стојшић (73)  – жена космичке енергије прича да је била фасцинирана насловном реченицом њене књиге, коју је нашла у књизи Боба Дилана „Тарантула“:

– То је књига експерименталне прозе коју он није желео никако да штампа. Дилан је то у неким нервозним тренуцима и бесаним ноћима куцао на својој писаћој машини. Међутим, ту сам нашла неке бисере, измђу осталог и реченицу „Вук од сребрне кише прети отворено гробу“. Вук од сребрне кише је мој анимус који бди надамном као анђео чувар и који ме опомиње на императив животињског света, да када сам у опасности нападам или бежим.

* Зашто је лутка, уствари, проговорила?

– Била сам лутка са насловне стране и знам како су ме људи гледали и нису ни желели да чују и знају како се осећам, какав је мој живот. Било им је важно само да ме гледају. И морала сам да будем спремна да испуњавам њихова очекивања и илузије. А лутка која говори има душу и осећања. Хтела сам кроз те песме да покажем шта се крије иза паравана једне лепе жене, шта све она може да осећа од онога што неко не може ни да наслути.

* У много чему сте били први, и идете напред непрестно. Активни сте на рачунару, језике стално учите или усавршавате, слушате Боба Дилана и метал музику…

– Метал је моја омиљена музика. Радна соба ми је облепљена постерима металаца, као да сам тинејџерка. Мене то као талас носи напред. Пратим кад изађе нови албум неке од мојих омиљених група, одмах одштампам све текстове и полако преводим. Оно што ми се изузетно свиђа научим напамет и онда по кући певам по цео дан.

 

* Терате ли тада супруга, познатог маестра на хармоници, да вам свира?

– Не, он неће да свира код куће. Каже да је презасићен, а друго то није његов жанр. Некад бих волела да засвира мало староградску музику. Међутим, Бане не воли да свира код куће, ал зато ја певам без пратње, по цео дан. И док кувам ручак, и док распремам кућу, певам и учим текстове, ништа ме не мрзи. Стално имам потребу нешто ново да учим.

* Дакле, мис лепоте из `68, потпуно је дама 21. века?

– Тај прелазак је за моју генерацију није баш био лак, ја сам га фино пребродила захваљујући мом сину. Људи морају да схвате у неком тренутку да више не треба да имају стого покровитељски однос према деци, него да је дошао моменат да они уче од њих. Од сина сам научила многе ствари које су ме подмладиле и које су мој дух превеле у следећи век. Заразио ме је научном и епском фантастиком, тако да ове серије које дрмају светом, ако што је „Игра престола“, не пропуштам. Увек читам неколико књига паралелно, у међувремену пишем. Све то утиче на оно што пишем, јер и религију и живот схватам космички, баш због тих светова који се мешају. Мени је сасвим нормално да идем кроз светове. Не осећам уопште границе.

 

* Ваше поимање света подсећа јако на поетику чувене сликарке Оље Ивањицки. Да ли је, можда, она имла утицаја на ваше стваралаштво?

– Како да не. Јако волим њене слике космонаута. Имам велику графику код куће, са Ољиним потписом. Она је била сјајна, космички дух апсолутно. Човек мора да шири свој ум, јер је то део бескраја коме припадамо. Ми смо само мрвица у универзуму и треба и о томе размишљати. Имам песму која се зове „Музика сфера“, јер у том огромном пространству све се креће, све негде шкрипуће. То се чује духом, замишља се

* А када ту Далиборку, ту жену из неколико димензија, ставимо у обичан живот, у свакодневне послове, у улогу мајке, супруге, домаћице… Игра ли се она и тада?

– Обожавам да кувам. Волим да се бавим ситним ентеријерскм стварима. Не волим механичке послове, као што је рибање купатила и усисавање, јер се опет враћа на нулу и ствара ми ствара осећај узалуднсоти. И ручак сви поједу, али то је, ипак, моменат лепоте.. Играм се и свуда видим лепоту. Сметају ми људи катастрофични, који увек имају негативне коментаре. Желим да живим радосно. Па, ми смо у транзиту, на овом свету смо само пролазници, и зашто да то проведемо у неком мрштењу и незадовољству. Нећу да дозволим да ми то поквари радост живљења. Такав је мој став.

 

* Да ли вас је до тог става довела, исклесала и обликовала баш та `68.година, када сте проглашени званично најлепшом женом Југославије?

– Та година је била апсолутно велики импулс у мом животу. Веома значајна за све нас. То је година студентских демонстрација у којима сам учествовала и година која је потпуно преобратила мој живот. Јер нисам ни веровала да ће то толико да буде драстично. Ипак, брзо сам схватила у чему је штос: други су се променили према мени, не ја према њима. Ја сам она иста. А они мене гледају другачије. И то се све догодило преко ноћи.

* Шта бисте поручили пензионерима, или онима који ће сутра то постати. Можда чак и млађима који се осећају као пензионери?

– Пензија није крај света и крај живота. Нисам то доживела драстично, јер слободни уметници немају осећај да иду упензију. Ништа нам се не мења. Није пензија сама по себи страшна колико осећај да су те одбацили, да те је друштво на неки начин проценило као нешто врло мало вредно. Потпуно разумем пензионере који су и огорчени и тужни. Ипак им поручујем да увек треба да се сете младих дана, онога што би још могли да испуне. Ишчепркајте из себе неки бисер, нешто што може да вас осветли изнутра и да вам пружи задовољство. Треба уживати у животу, све док смо здрави. Само треба отићи у болницу или на неку сахрану и схватити да је кад пређеш 50-ту, свако јутро кад се пробудиш драгоцено. Не треба бити озлојеђен, злобан, немојте  завидети другима, гајите позитивне емоције, јер то прочишћава душу. То нас припрема и за смрт, на крају крајева.

* Морамо да поменемо вашег супруга и љубав која траје готово 40 година. Обоје сте јаке личности са добрим каријерама. Да ли би вам живот био друкчији без њега?

– То сигурно. Брак између такве две особе је тежак. То је колико јака везаност, толико и вечна борба. Јер је у људској природи да жели да надвалада. Код нас се стално тасови померају, али држимо равнотежу. И није било лако успоставити је због патријархалног друштва у коме живимо и васпитања које је он добио као мушкарац. То је било тешко прилагођавање, које и данас вибрира. Али сам толико навикла на ту тензију, да не бих могла да будем поред некога ко је папучар. Било би ми досадно. Да, био би ми живот другачији, али многе ствари не бих открила. Тај брак је створио од мене ово што јесам.