Представа коју већина људи има о Краљевићу Марку, без сумње, већ више од једног века, базирана је више на народним песмама из доба националног романтизма, а мање на историјским подацима. Зато се он по колективној свести врзма, боље рећи галопира на свом Шарцу, као јуначина склона пићу, бахаћењу, немилосрдна према непријатељу…
Документа и историјски подаци о (нај)старијем од четири сина Вукашина Мрњавчевића граде слику – правог средњовековног витеза, па ваљда отуд и поштовање за жену (мајку Јевросиму и вилу Равијојлу, рецимо) и правичност у случају наследства „нејаког Уроша“ кад је судио „ни по бабу ни по стричевима.“ Но, утицај мајке био је далеко мањи од очевог. Овај је своје амбиције и напредак на скали од ситног до важног дворског властелина у администрацији цара Душана постизао и преко сина. Отуд Марко веома млад на двору где се и васпитавао за витеза, веома млад у дипломатији.
Толико о родитељима. Али, да ли ико може лако да се сети песме где се уопште помиње јунаково „брачно стање“? Или „вјерна љуба“? Ту су подаци најварљивији и из свих може да се закључи само да се Марко женио – најмање два-три пута! А поуздано је имао (двапут) исту жену. Друге, укључив и могуће љубавнице – нису доказане.
Главно место у овој причи има један запис после Маричке битке, на црквеној књизи – на маргинама, рекло би се данас – коју је преписивао један монах: „Писа се ова књига у Поречи, у селу званом Калуђерец у дане благовернога краља Марка, када даде Тодору, Гргурову жену Хлапену, а узе своју првовенчану жену Јелену, Хлапенову кћер.“
За Теодору (Тодору) нема довољно доказа ни ко је (можда из хрватске породице Шубића), ни да је била Маркова жена, а „првовенчана Јелена“, заправо пасторка Радослава Хлапена, а кћи ћесара Прељуба, била је то двапут. Током кратког младог брака Марко често путује по дипломатском послу, па је то био разлог за оба развода. Нешто пре Маричке битке било је, а можда и није, брака с Теодором, да би после дошло „нешто нечувено“– поновни брак с Јеленом. И још један развод.
Јелена потом добија град Касторију (у песми – Костур) као „алиментацију“. Приликом једне опсаде, мало милом мало силом одлази с нападачем Балшом Другим. Пошто је се „брзо заситио“, враћа је у Епир њеном брату Томи Прељубовићу. А кад овај буде угрожен од моћног албанског вође званог Ђин Буа Спата (оно Буа је од которског рода Бућа), да не би потпуно изгубио своју Јањину, Тома склапа примирје и Ђину даје руку своје сестре, Маркове Јелене.
Да ли зато народне песме заобилазе верну љубу и предност дају посестрими Равијојли? Можда. Сигурно је само да народни певачи нису знали ни оволико историје.
(Извор: Марко Алексић, „Марко Краљевић – човек који је постао легенда“)
