Да ли можемо да замислимо да су Албанци протеривани из Ниша? Можда не можемо, поготово уз историјске уџбенике који су нам нуђени, али одговор на ово шкакљиво питање је позитиван.
Стеван К. Павловић, „наш“ британски историчар, син је Косте Павловића, једног од министара избегличке краљевске владе у Лондону током Другог светског рата. Можда најпре због порекла тешко би било да се замисли како он може бити пристрасан према некоме, а на штету своје нације. Али, академско образовање стечено у Великој Британији очито га је учинило таквим да није непристрасан ни према „србовању“ ни према гледиштима „другосрбијанштине“. Читањем његовог прегледа српске историје „Србија – историја иза имена“ као скраћеног и на српски преведеног његовог истраживачког рада, човек стиче утисак једног веома пристојног односа према историјским чињеницама, па сама та објективност понекад и без ауторских осврта делује као неуобичајени коментар догађаја о којима се овде ипак мање зна. Нарочито о периоду српско-турских, рећи ћемо „Миланових ратова“.
Ево најпре ауторових неколико првих реченица из Предговора који боље објашњава однос који је напред само скициран: „Ово није историја Србије: не знам како да дефинишем Србију кроз векове. Није постојала трајна политичка заједница или територија с тим именом. Србије су настајале, нестајале и померале се. Нити је ово историја Срба; не бих знао како да их пронађем пре времена кад им је власт тражила да се изјашњавају ’национално’ у документима.“
А ево његових налаза баш о временима после Берлинског конгреса 1879. који је поравнавао резултате „турских ратова“ вођених две-три године раније. Павловић најпре запажа да се тада „Србија суочила с проблемом интеграције нове територије и новог становништва са 20 одсто муслимана који нису били емотивно везани за нову нацију-државу“. Подсећа да је у годинама кризе пред ратове већ до 1875. као део османске политике досељавања у осетљивим подручјума створен читав муслимански појас око Србије – „Албанци на југозападу, уметнути Черкези на североистоку и ’Турци’ који су били напустили Србију после 1862.“.
После пада Ниша српске јединице су појачале своју офанзиву због отпора албанских регрута и занимљиво „локални Срби показали су веће непријатељство према Албанцима него војници из Србије“.
Јер су и пре тога велике силе утицале на неприродно „мешање“ становништва попут горе поменутих Османлија. „ (…) муслимани су на различите начине подстицани да одлазе. Недавно је процењено да их је било 71.000, укључујући бар 49.000 Албанаца.“ (Јован Цвијић је процењивао на 31.000)
„Уочи преласка Ниша под српску управу Срби су чинили не више од половине становништва града; Турци су чинили једну трећину, а остатак Јевреји, Грци, Цигани, Јермени, Албанци и Бугари. До 1844. удео Срба је износио 80 одсто.“ (Било их је више под Турцима него у доба ослобађања.)
И то је однос снага с којим се дочекују Балкански ратови, а после описаних догађаја формира се и Призренска лига која се сматра „мајком“ сна о Великој Албанији.
Пошто су најпре „Србија и Црна Гора албанска племена окренула једна против других“ по ослобађању и освећењу Косова које је „распалило машту војника“, дошла је политичка фаза: „Сви учесници у рату настојали су да покажу да им циљ није само да добију територију него да се ослободе супарничких или непријатељских етничких група, бар просветним, језичким и статистичким средствима.“
Али.
„Посебно су Албанци муслимани били непријатељски расположени према Србији. Осветничко насиље српских и црногорских трупа које су ушле на територију насељену Албанцима још више их је озлоједило и довело до побуне септембра 1913. Насиље које је, наравно, кварило слику слободарске Србије, изазвало је оштру критику Димитрија Туцовића (1881–1914), вође српских социјалдемократа, који је и сам учествовао у рату. Српско јавно мњење није ни схватало да је врло мало Срба остало у ’старој Србији’.“
Зашто?
Војска је била вођена „официрима више наклоњеним Црној руци него влади“.
Велике силе су одлучиле да се форсира албанска држава између планина и мора – Албанци су имали где да се селе, а Србија је била одсечена од мора, али је и, што се мало зна, од тих ратова територијално „зарадила“ само Косово. Метохија са Пећком патријаршијом припала је Црној Гори.
А независна Албанија конституише се већ у новембру и децембру 1912.
(Стеван К. Павловић, Србија – историја иза имена, превод Ивана Газикаловић – Павловић, Клио 2004. стране 84, 85,102, 103. 104)
