Са циљем да се у „Искуственим групама“ лакше и дубље окренемо упознавању себе и „раду на себи“, сматрам да би била од користи примена методе дубинске анализе снова у групи у оквиру дубинско-психолошког приступа индивидуацији,односно – коначном одрастању.
Групна анализа снова је од великог значаја за све оне који путем снова желе да раде на себи и стекну бољи увид у себе и друге, односно убрзају процес унутрашњег раста који је нужан за адекватно функционисање у реалности. Јер, као што каже Ференци, реалност може да буде непријатна ако је прихватимо, али још непријатнија ако је не прихватимо.
Кад се позабавимо сновима и ухватимо у коштац с непознатим, више нећемо имати потребу да смисао снова тражимо у сановницима који не само да не откривају прави и пуни смисао једног сна, већ могу да нас одведу на сасвим погрешан траг при покушају да протумачимо свој сан. У односу на научно тумачење снова, сановници теже поједностављењу и стереотипности, па дају униформне интерпретације, не водећи рачуна о многозначности симбола сна који увек имају индивидуално значење. Отуда свака интерпретација сна мора да буде прилагођена индивидуалном случају, јер двојица или двоје могу да сањају исто.
Због тога су и Фројд (индивидуално несвесно), Јунг (колективно несвесно) и Зонди (фамилијарно несвесно), три великана дубинске психологије, који су поставили темељ научном тумачењу снова, и упозоравали да би требало да се клонимо сановника. Јунг тако каже: „Говорећи уопштено, сасвим је смешно веровати у готове приручнике за тумачење снова, као да неко једноставно може да купи сановник и да потражи одређени симбол. Никакав симбол сна не може да се одвоји од појединца који га сања.“
Јер, симбол сна добија свој прави значај тек у контексту животне ситуације сневача и његових асоцијација на тај сан, наравно, уколико се ради о симболу који своје порекло има у индивидуалном несвесном. Уколико је, пак, реч о архетипској симболици, њен смисао се открива Јунговом методом амплификације.
Да бисмо разумели тумачење снова, неопходно је да се осврнемо на значење неких основних појмова из Јунгове дубинске психологије као што су: Сенка, Персона, Анима, Анимус и Сопство.
Сенка
Човек нема само добре и светле стране, него и Сенку, под којом Јунг подразумева све тамне карактерне црте и мрачне аспекте једне личности. То нису само ситне слабости, већ сви инфериорни делови личности који су потиснути, па их најчешће нисмо ни свесни, услед чега их углавном и пројектујемо у друге. Сваки човек има Сенку, али је за суочавање с њом потребно имати и храбрости и мудрости, јер сусрет са самим собом, као што каже Јунг, спада међу оне непријатне ствари које човек тежи да избегне.
Персона
Персона је сложен систем односа између индивидуе и друштва, пригодна маска срачуната да прикрије праву природу јединке (Јунг). Друштво очекује, чак мора да очекује да свака јединка што савршеније игра улогу која јој је намењена (нпр. као лекару, учитељу, свештенику…). Код неких људи је Персона лоше формирана тако да често долазе у конфликте с другим људима и друштвом уопште, док је с друге стране, код неких појединаца дошло до потпуне идентификације са сопственом Персоном, односно с установом или положајем који заузимају у друштву, дакле, са својом социјалном улогом. По Јунговим речима, било би узалудно да тражимо личност иза те љуштуре јер „редовно наилазимо на човечуљка достојног само сажаљења“, код ког је Персона постала лице. Отуда такве особе неодољиво привлачи „лов на титуле“, које су јефтина компензација за осећање сопствене недовољности.
Анима
Прем Јунговој Анима-Анимус теорији, у сваком човеку живи његов супротни пол – у мушкарцу живи „женско“(Анима), а у свакој жени живи „мушко“ (Анимус). Отуда „женско“ не може да се ограничава искључиво на жену, као ни „мушко“ искључиво на мушкарца. Целовитост људског бића подразумева присуство оба пола, тако да бављење „женским“ истовремено значи и бављење „мушким“. Као што је наше тело претежно мушко или женско, а ипак у себи садржи супротне елементе, тако је и наша психа доминантно мушка или женска, док истовремено садржи и супротан аспект. Анима се у мушкарцу најчешће развија у четири степена: Најпре се јавља у природним стањима, на пример, у примитивним или сексуално изазовним женама. Следећи степен су еротски веома изазовне, привлачне жене, повезане с романтичним сањарењем и идеализованом лепотом, а затим у облику продуховљене жене, попут Деве Марије. Четврти степен Аниме представљају жене које су проглашене божанством, на пример Атена, богиња мудрости, или нека пророчица која у сну саопштава важну поруку. Непозната жена у сновима је Анима.
Анимус
Будући да је Анима архетип који се јавља код мушкарца, Јунг је претпоставио да и код жене постоји еквивалент ове појаве јер, као што је мушкарац компензован женским аспектом, тако и жена мора да буде компензована мушким аспектом у себи, па њено несвесно има мушки предзнак. У поређењу с мушкарцем, то представља знатну разлику. Као што је Анима фактор од највеће важности и вредности у психологији мушкарца, тако је и Анимус реч која значи разум и дух, фактор од највеће важности и вредности у психологији жене. Обоје чине допуну наше целовитости, која је неопходна за психичко функционисање човека. Анимус представља принцип логоса у несвесном жене, односно сазнање, суд, могућност резоновања и разум. Као што Анима одговара мајчинском еросу, тако Анимус одговара очинском логосу. Јер, код мушкарца је ерос, по правилу, мање развијен него логос, док је код жене супротно, односно ерос је израз њене праве природе. Као што Анима мушкарца носи печат његовог искуства с мајком, Анимус је одређен утицајима оца и других мушких узора код жене.
Сопство
Сопство је средишњи архетип који обухвата и свесни и несвесни део личности. Оно је циљ нашег живота и најпотпунији израз онога што називамо индивидуалношћу. Зато Јунг истиче да Сопство означава свеукупност психичких феномена у човеку, односно означава јединство и целокупност комплетне личности. Другим речима, Сопство обухвата оно сазнато, али још и несазнато, неискушено. Сопство се у сновима, митовима и бајкама јавља у виду „надређене личности“( краља, хероја, пророка, спаситеља) или у виду симбола целовитости (круга, четвороугла, квадратуре круга, крста). Оно може да се означи и као „Бог у нама“.
Како поруке снова нису лаке и често су изузетно непријатне, лако може да се схвати зашто су сањачи склони да занемаре, па чак и порекну поруку својих снова. Свест природно пружа отпор свему несвесном и непознатом. Код примитивних народа постоји оно што антрополози називају „мизонизам“, дубоки и сујеверни страх од свега новог. Примитивци се, као и дивље животиње, опиру свим неповољним догађајима. Али се и „цивилизовани човек“ опире свакој новој идеји на готово једнак начин – подижући већ уходане психолошке бране (механизме одбране), како би се заштитио од потреса које му доносе сусрети с нечим новим.
Пише: проф. др Андреја Краигхер Гузина, психоаналитички психотерапеут
