Како може бити добро друштву у којем је неко дискриминисан због година и коме је угрожено право да се осећа срећно
Колико пута сте у медијима чули и прочитали реченицу 55-годишња старица, 60-годишњи старац и слично? Колико пута вам је запарало уво то што се млађи људи тако грубо односе према нечијим годинама? Има једна реч, која се све чешће чује, страна је али свеприсутна – „ејџизам“, а заправо значи ужасан притисак да останемо вечно млади. Проблем настаје када вас неко због година отписује, умањује значај, ниподаштава, маргинализује, а то постане друштвено прихватљиво понашање. Наравно да је то дискриминација, али пре него што се тренд промени, сваки старији суграђанин и суграђанка могу да граде и бране свој микросвет и године, који су најприроднији део животног циклуса. Недавно ми је пријатељ, који је на прагу шесте деценије, испричао да је отишао на Егзит да слуша музичара којег воли. Био је изненађен, збуњен али и повређен односом групе младих људи који су га у чуду гледали, с питањем откуд он ту. Са искуством човека који се са тим није сретао на сличним местима у свету, нормално је да се запитао ко је и када наметнуо такве стеротипе, али и одлучан да не дозволи да све то утиче на њега. То и јесте суштина, пре него што се тренд промени сваки старији суграђанин и суграђанка могу да граде и бране свој микро свет.
Готово суров однос према старењу и старијима није ништа ново. Током историје у многим културама постојали су нехумани обичаји попут препуштања старијих и „слабијих“ особа „природи“, па чак и изазивања њихове насилне смрти (лапот) како би ближа околина или заједница биле ослобођене обавезе да брину о њима. На срећу, далеко смо данас од таквог односа. Ипак, пречесто ме узнемире коментари у јавности који омаловажавају и ниподаштавају нечије године. Питам се шта то у људима потакне такву суровост.
Ејџизам подразумева дискриминацију по основу година старости, односно неједнак третман људи у смислу ускраћивања неког права због година старости, од стране различитих актера, али и понижавајући однос према особама старије животне доби. Присутан је свуда, од запошљавања до свакодневних негативних слика у медијима. Сетите се само колико је жена и мушкараца било очајно када су на прагу шездесетих добијали отказе и били „изгубљени у простору и времену”. Неснађени, престрашени од онога што им будућност носи, јер је то генерација која је живела у потпуно другачијем друштвено-економском систему у односу на овај данашњи. И не можемо их због тога кривити. Кад неко пређе педесту одмах га отписују, „стар је, није више ни за шта, није у тренду”… Примера је много и свуда око нас, а један свакодневни, са којим се вероватно већина вас сусрела, јесте приликом позива хитне помоћи. Прво питање које су вам поставили је: Колико имате година? Те и сличне ситуације ме подсете на тврдњу да у питању колико неко има година нема ничег добронамерног.
Култ младости прави огромну штету једном друштву. Како може бити добро друштву у којем је неко дискриминисан због година и коме је угрожено право да се осећа срећно. А том сталном притиску година више су изложене жене (мада није лако ни мушкарцима), па често раде разне ствари у тој трци са младошћу, несрећне због тог императива, а још несрећније када резултати буду карикатурални. А има ли ичег природнијег од нормалног старења? И ко има право да нам то ускрати? Нема живота без искуства, а нема искуства без година. Све је питање духа и једино чему треба стремити јесте да се тај дух очува. Сваки пут ме одушеви када видим старији пар како се држи за руке, а одевени су по мери својих жеља, без оптерећења шта ће ко рећи. О онима који имају истраживачки дух, на којем би многи млађи могли да им позавиде, сувишно је и говорити. Друштвене околности тешко можемо мењати, али можемо сопствени избор како да се односимо према годинама. Оне су наше и као такве и те како вредне.
После расизма и сексизма, ејџизам се сматра трећом великом, можда и најтежом предрасудом. Поред заједничких карактеристика, овај последњи има једну специфичност у односу на претходна два: уколико живимо довољно дуго, сви можемо да постанемо његове жртве! То је једини сигуран пут којим сви идемо, па и за оне који мисле да је старост нека далека, апстрактна категорија. Уверавам вас да није! Ето нас зачас у тој групи становника. Зависи како ко види где је граница, ако не говоримо о оној законској када се одлази у пензију. А и она је, као што видимо, све више подложна променама.
