Биљана Јевтић рођена је 17. октобра 1959. године у селу Грејач код Ниша. Нa нишком аматерском певачком тaкмичeњу Први глaс Србиje 1981. oтпeвaлa је пeсму „Aницa oвцe чувaлa“. Однeлa је убeдљиву пoбeду. Нa тoм тaкмичeњу, њeн тaлeнaт зaпaжa пoзнaти српски тeкстoписaц Рaдмилa Toдoрoвић Бaбић и oдлучуje дa joj пoмoгнe у кaриjeри.
Први aлбум „Бићe бoљe“ oбjaвио јој јој сaрajeвски Дискoтoн 1984. Снимила је 16 плоча и четири ЦД-а.
Удaтa je зa Aлeксaндрa Aцу Илићa, фолк певача. Имају синa Ивaнa (17).
Које су вам прве асоцијације на детињство?
– Имала сам безбрижно детињство у родном Грејачу. Село је добило струју кад сам напунила седам година, па смо, чим падне мрак, укључивали петролејке. Кад деда Ратомир, а био је врло строг, каже да идемо на спавање, слушали смо га беспоговорно. Мој син Иван ме радо запиткује о мом детињству. Занимљиво му је да слуша детаље јер се моје детињство разликује много од његовог. Тамо ми живи мама Добрила, сестра са ћерком и мужем је у оближњем селу. Много смо везани. Тата Живота је преминуо пре осам година.
Школовали сте се и у Нишу?
– Моје село је 12 километара од Ниша. У Нишу сам завршила средњу електротехничку школу и уписала сам Машински факултет. Стигла сам до друге године студија. У 21. години сам се због певања одселила у Београд.
Где сте се прво срели с нотама?
– Била сам у школској фолклорној секцији. Понекад сам као девојчурак излазила с друштвом и слушала поп музику. Нисам сањала певачку каријеру, десила ми се судбински. Те 1981. године победила сам с песмом „Аница овце чувала“ на нишком аматерском певачком такмичењу Први глас Србије, у организацији Радио Београда. Ја сам била представник Радио Ниша, а победила сам затим и на такмичењу у Београду. Ту ме је чула позната певачица и фолк хитмејкер Радмила Тодоровић Бабић, моја земљакиња. Била ми је први ослонац и подршка на почетку каријере. Имала сам среће, извукла сам седмицу на лотоу сусретом с њом. Она ми је предложила да снимим плочу. Имала сам 21 годину, била сам изненађена. Обећала је да ће доћи у моје село да прича с мојим родитељима о мојој певачкој каријери. Убедила их је да почнем да певам и убрзо сам се преселила у њен стан у Београду. Отац ме је пратио на наступе прве две године, радни век је провео као возач.
Кад сте снимили прву плочу?
– Прву плочу „Биће боље“ снимила сам 1984, а друга је била „Уђи ми у траг“. Ватрено крштење с бројном публиком имала сам убрзо, на првом концерту у нишкој хали Чаир. Певала сам пред више од осам хиљада гледалаца. Ни тада ни данас нисам имала велику трему, само позитивну, док не станем на сцену. Сада чујем све почетничко певачко неискуство кад слушам те плоче. Али сам вредно и без сујете учила занат од искуснијих. Одувек знам, певање је озбиљан посао.
Од кога сте прво учили?
– Поред Радмиле, драгоцене савете сам добила од музичких хитмејкера Драгана Александрића с којим сам урадила најуспешнији албум „Ево ти срце на длану“ и затим сам срела Драгана Стојковића Босанца с којим сам заређала бројне хитове.
Кад сте први пут осетили да живите животом музичке звезде?
– Прву плочу сам снимила за Дискотон за време Олимпијаде у Сарајеву 1984. године. То је била срећна околност јер су ме као ново музичко женско лице стално рекламирали на ТВ и радију „С мало воље биће боље“, по мојој истоименој песми. Тако су Југословени прво упамтили моје име, па моје песме на позорници. Данас се нашалим: „Олимпијада је одавно прошла, а ја трајем.“ Рада ме је научила дисциплини да поштујем сваки договор за наступе и долазим на време. Гостовати у медијима у то време је било ствар престижа. Али, увек сам стајала на земљи, није ме то понело да се уобразим.
Како сте се снашли с конкуренцијом?
– На почетку моје каријере свој пут је почињала да гради и Лепа Брена. За њу је била асоцијација дуге ноге, а за мене бујно попрсје. Свака је од нас индивидуалац и има своју причу. Знала сам одувек шта желим а шта не желим, трачеви и скандали нису били мој начин рада на естради. Нисам завидна и не завирујем у туђе двориште, поштујем себе и ценим туђ труд и успех.
Кад сте упознали супруга?
– Аца је почео каријеру мало пре мене. Прво је био хармоникаш, имао је свој оркестар, а затим је наставио да пева. У пролазу смо се упознали на неким наступима, али нису севнуле варнице. У 1986. се распитао код Раде за мене, али она му није дала ветар у леђа. У то време, неудате певачице су морале да чувају приватност да не би изгубиле публику. Нисам желела да бирам између љубави и професије, хтела сам оба. Те године смо ишли на заједничку турнеју, почели да се забављамо. Имамо срећан брак 31 годину. Предност је да смо у истом послу, проводимо много времена заједно, разумемо се и толерантни смо једно према другом.
Да ли налазите времена и да свако има своја интересовања и жеље?
– Наши карактери се усклађују, не верујем да се супротности привлаче на дуже стазе. Аца је темпераментнији, а ја сам мирнија. Он воли да увек има спремљен ручак, и то поштујем. Кад се намире кућне обавезе, организујемо се и за лична интересовања. Често се деси да он каже шта ја помислим и обрнуто. Наша срца куцају као једно и каса нам је заједничка. Поштујемо и време које проводимо с другим људима који су нам битни, увек знамо где је онај други. Умемо и да пријатно изненадимо једно друго без повода. Аца нам најчешће организује неко путовање.
Која су интересовања вашег сина Ивана?
– Ивана сам родила са 39 година. Дуго смо га чекали, мезимче је. Иде у гимназију. Нема за сада жељу да професионално пева, а музикалан је. Али све чешће пева за своју душу. Васпитали смо га да буде као сва друга деца, не жели да се експонира што је дете познатих личности. Скромнији је него што би морао да буде. На пример, водили смо га на нашу турнеју у Аустралији, није хтео да се тиме хвали другарима.
Да ли се радујете улози свекрве и баке?
– Моја свекрва је добар човек и дивна особа, лепо се слажемо. Има 81 годину, желела бих једног дана да будем као она у тој улози. Још не размишљам о улози баке, обрадоваће ме то.
Колико сте се променили од младости?
– Кад одем у родно село, с пријатељима и фамилијом најчешће евоцирам успомене на младост. Они ме не гледају као фолк звезду, ја сам њихова Биљана, била и остала. Имала сам среће да направим каријеру без великих трзавица, текла ми је глатко и потаман. Зато нисам ни морала да се психички мењам, остала сам иста. Одувек имам самопоуздање и знам колико вредим. Била сам и остала привржена породици и другарима, знам праве вредности и да се треба без помпе поставити према свему. Данас је све слободније и масовније, па и на естради. Знам где ми је место.
Имате ли жељу да се вратите у младост?
– Не осећам жал за младошћу, лепо ми је било и тада и сада. Ведрог сам духа, нисам посустала. Волим да изађем у провод, чувам пријатељства. Године рачунам као свој плус.
Шта бисте променили да можете да вратите прошлост?
– Баш ништа.
Какав вам је однос према подмлађивању пластичном хирургијом?
– Хвала мајци природи! Мени не смета ниједна бора. Не значи да ако си „испеглан“, и сијаш. Остварена сам на сваком пољу и зато сијам. Ваљда човек и треба да има неку бору, то је животно! Немам козметичара јер ми не треба, нисам још испробала чари естетске хирургије. Не кажем да нећу, можда једном.
Чиме себе обрадујете?
– Волим да увек имам уредну фризуру, зато идем код фризера најчешће двапут недељно. Лепа фризура ме орасположи. Нисам шопингхоличарка. Ормари су ми пуни гардеробе, али се дешава да „немам шта да обучем“ као већина жена понекад. Аца се шали да ће моје ормане запалити једном колико су дупке пуни. Кад идем у куповину, радо биркам, а и знам кочницу за трошење. Аца ми увек дâ вољно да сама купујем. Он је ефикаснији у куповини и зна тачно шта му треба.
Имате ли неки ритуал пред наступ?
– Битно ми је да се добро испавам због гласа и због физичког изгледа. Понекад пред наступ за срећу окренем неки комад одеће наопако.
А шта вам прија у свакодневици?
– Љубитељ сам раног буђења, увек кад је могуће пробудим се у седам часова. Кад наступам, пробудим се следећег јутра најкасније у 10 сати. Уживам у првој јутарњој кафи у нашем дворишту. Најкасније око поноћи идем на починак кад не певам. Обожавам да шетам око пет километара свакодневно по Кошутњаку с другарицом. Једва дочекам да обујем патике уместо обуће с високим штиклама које често носим због сценских наступа.
Колико сте прилагодили животни ритам свом узрасту?
– Биолошки сат тражи своје, ја му се не опирем.
Шта бисте рекли ћерки да је имате?
– Да буде као ја. И поштовала бих све њене изборе.
Да ли је то и ваш савет млађим колегиницама?
– Не, то би било нарцисоидно. Колегинице ме поштују, ником ја не пласирам себе као богзна како посебну особу. Људи ме зато готиве.
Имате ли жељу да први пут певате у некој држави или континенту?
– Аца и ја нисмо певали у Русији, то бих волела. У Аустралији смо на пример били чак осам пута. Од места где се наступа, прилагодимо репертоар.
Да ли сте помишљали да одустанете од певања и нађете алтернативни посао?
– И у певачкој професији смо осетили кризу, али не као тзв. обичан свет. Срећом, муж и ја нисмо имали паузе дуже од шест месеци, певање нам је једино занимање. Кратко сам држала бутик, али нисам могла на две стране. Хвала богу, и сада има посла. Опет бих одабрала мој лепи посао. Нисам сањала да ћу живети бајку, а десила ми се.
Шта вам је у пословном плану?
– Лета 2016. снимила сам сингл „Најлепше године“. Сада је битно да барем на неколико месеци снимиш нови сингл, да би био присутан на сцени. Не може да се живи од старе славе, али битно ми је да не снимим макар шта, бежим од штанцованих песама. Планирам нови сингл. Дуготрајније планове имам за концерт у Београду, за то треба склопити многе коцкице. Наступам сваки викенд, то ми одговара.
У вашој публици су различите генерације. То је велики успех?
– За 33 године стажа накупило се песама и људи који поштују мој рад. Много ми значи да у публици имам и старије генерације од првог дана своје каријере. Стасале су и млађе генерације одрасле уз моје песме. То је привилегија.
Кад се осврнете за досадашњим животом, шта помислите?
– Срећна сам жена на сваком плану. Готово да сам савршена, нема ту лажне скромности. Порок ми је дуван. Јака сам. Звезда сам, али то не понављам себи, не треба.
Како видите себе убудуће?
– Не волим статику, планирам 24 сата дневно. Желим да будем уз микрофон колико год ми здравље и снага омогуће. Али, могу да замислим и да једном престанем да певам, не зависи све од мене. Публика се много пита. Има и других лепих ствари поред посла, а ја уживам у животу.
Како замишљате своје идеално треће доба?
– Пре свега здравље и да сам на својим ногама. Мање обавеза, чешћа туристичка путовања. Радост уз унучад.
Можете ли да замислите своју 100. годину?
– По мајци су ми времешни гени. У фамилији су доживели и 105. годину, и ја јој се надам (смех).
Зашто је добро бити Биљана Јевтић?
– Нисам ја ништа посебно, ја сам као све друге жене. И мајка сам, и супруга, и домаћица, и ћерка, и пријатељица… Кувам, перем веш, пеглам, идем на родитељски састанак, плаћам комуналије… Стицајем околности радим посао пред очима јавности, али то не мења много мој живот. Све радим срцем и душом, верујем да је то кључ моје среће.
