Цео радни век провео је као мајстор за телефоне, а од рођења у њему чучи велики уметник. Зато и не чуди што је једног дана дошао на идеју да споји своју велику љубав скулптуру с професијом. Како? Видите на фотографијама – господин Благоје Рајко Борић (76) израђује телефоне од дрвета. Већ 11 година је у пензији и има довољно времена да се својој уметности потпуно преда.
Његови телефони не само да су привлачни за око, већ имају и практичну функцију. Након ситних дорада и мајсторских трикова – ови телефони ће ускоро и радити. На једној од својих изложби у врачарском клубу пензионера открио нам је како је дошао на ову оригиналну идеју.
– Скулптуре правим од своје двадесете године, али занимљиво је да сам у основној школи имао двојку из ручног рада, тада је двојка била непрелазна оцена. Ништа нисам знао да направим, баш ништа – признаје нам Благоје. – Али, замислите. У вама нешто чучи, али не знате како да то нешто „истерате“ напоље. Онда, у једном тренутку тај скривени таленат изађе на светло дана. Сваки човек нешто уме, али многи не нађу начин да испоље своје таленте. Треба ми још мало времена да довршим телефоне, али ускоро ће сви радити. Моја професија је ПТТ мајстор, мајстор за телефоне. Радни век сам провео у Телекому, и једног дана сам се досетио да почнем да израђујем телефоне од дрвета. Дрво ми је пасија, апсолвирао сам тај материјал и много ми је жао када видим да се секу дрва и да се ложи ватра. Дрво увек може да послужи у боље сврхе, да се од њега нешто направи, а не да се запали – каже наш саговорник.
Верујемо да ће многи пожелети и да купе његове рукотворине, не само како би им у дому стајале као леп украс, већ и да имају оригинални, уникатни телефон за разговоре с најмилијима. Међутим, господин Борић своје телефоне ретко продаје.
– Понеку скулптуру и продам, али не правим их због новца, јер је онда то серијска производња. Радим за душу. Сваки који направим је уникат. Нема два иста, не могу све и да желим да направим ни сличне. Имам много идеја, да живим три живота имао бих шта да радим. Када ме питају од кога сам научио занат, ја кажем од природе. У природи можете да видите најлепше скулптуре, од камена и дрвета. Природа је најбољи уметник.
Благоју је за „вајање“ сваког телефона потребно много времена. Чак три или четири месеца, ако ради интензивно, сваког дана.
– Али, тешко је сваког дана радити исто, брзо досади. Онда пређем на нешто друго, па се вратим. Радим и друге скулптуре од дрвета, свашта правим.
Није само активан као уметник, већ многима на Врачару служи и као пример физички активног пензионера, одличног глумца-аматера, организатора забава, врсног планинара ком није проблем да дневно пешачи и 40 километара. Иако у 74. години, наш саговорник не посустаје.
– Сви мисле да имам бар десет година мање – каже с осмехом Благоје. – А могу с децом равноправно да играм фудбал. Могу да се попнем на планину пешке. Без напора. Хоћу да будем активан пензионер, не волим да играм шах. Не зато што не знам, него не волим пасивне игре, волим да сам стално у покрету. Сада сам у драмској секцији, на Сајму за треће доба имаћемо представу. У клубу стално организујемо дружења, играмо, певамо, глумимо. Свима кажем – дођите да се дружимо. Можда имате неки таленат, а не знате. Дођите да га откријемо. Члан сам клуба пензионера тек годину дана, али сам се целог живота дружио с људима. Био сам у културно-уметничком друштву 50 година. Нико не може да ме изнервира, нико не може да ме наљути. Волим да се смејем, да засмејавам друге. Смех је бољи лек од било које пилуле – каже с осмехом наш саговорник.
Живи сам, али никада није усамљен јер је стално окружен пријатељима. Многе је наговорио да изађу из куће, и веома су му захвални.
– Даме из клуба ми кажу да сам ја њихова другарица. Организовао сам и остале чланове да редовно идемо у шетње, неке сам учланио и у планинарско друштво. Десет година сам члан и прошао сам целу Србију, био сам и у Румунији, Бугарској, Црној Гори, Македонији. Ићи ћемо и у бивше југословенске републике, то нам је у плану. На Руднику сам скоро сваки викенд, планинарско друштво тамо има своју кућу. Тамо сам са пријатељима из Клуба пензионера прославио и Нову годину – каже Благоје. – Много својих пријатеља сам прикључио клубу, и КУД-у, и планинарском друштву. Баш сам недавно једну госпођу позвао у клуб. Стално је седела сама код куће, а клуб јој је испред зграде. Сада овде учи енглески и захваљује ми се што сам је извукао из куће. Не можемо да се подмладимо, али за дружење и учење никада није касно.
Када смо га питали има ли неостварених жеља, неку скулптуру коју још није направио, пределе које није видео… насмејао нас је, али и одушевио одговором.
– Целог живота сам хтео да будем познат, не знам одакле ми то – каже искрено Благоје. – Стално размишљам о томе, покушавам да одгонетнем зашто то желим. И једино што ми делује логично је моја потреба и животно опредељење да помажем људима. Па ваљда желим да ме сви познају како би могли да ми се обрате, да им учиним, дам савет. И ево, у клубу пензионера постао сам познат. Долазе ми новинари, стално ме управница зове да организујем изложбе, да учествујем у свим могућим програмима. И у клубу ми домаћица каже да имам одрешене руке да организујем дружења. Задовољан сам и лепо ми је – каже наш саговорник.
Мајстор за све
Није само искрени и пријатељ увек спреман за шалу. Благоје је и врсни мајстор који својим познаницима помаже да свашта поправе, дотерају, уреде.
– Свима желим да помогнем, јер нема заната који не знам. Код мене у кућу никада није ушао мајстор. Сам сам од камена уредио кућу, средио сам и кухињу сам. У томе уживам – каже наш саговорник.
Пише Ивана Лабовић, фотографије Ивана Тодоровић
