Психолог Ралф Хертвиг и његове колеге с берлинског Института „Макс Планк“ проучили су податке из анкете о старењу у склопу које је у раздобљу од 1990. до 1993. године испитано више од 500 особа старијих од 70 година, а подаци су праћени до 2009. године.
Установили су да је половина дека и бака који су повремено бринули о унуцима била жива и десет година након првог разговора, а они који то нису упражњавали, као и они који нису имали унучад, умрли су у наредних пет година. – Али погрешно је закључити да ћете што се више ангажујете на чувању унука, дуже живети – упозорио је Хертвиг. Резултати ранијих студија у склопу којих су деке и баке били задужени за целодневно чување унука показали су да је такав задатак за њих био врло стресан и исцрпљујућ.
– Потребно је пронаћи златну средину – каже Хертвиг, додајући да би требало слушати унутрашњи глас. Ерхард Хаклер, директор немачког Националног удружења старијих особа (ДСЛ), и сам деда, каже да га повремена брига о унуцима одржава ментално и физички здравијим. – Једноставно учествујте у свему, без обзира на то да је ли реч о друштвеној игри или одласку на базен. Јер без унука то вероватно не бисте чинили – каже он. Истовремено истиче да нема ничег необичног у томе што нико од деда и бака не жели да буде „бебиситер“ 24 сата, те да то треба јасно истакнути на самом почетку. – Својој деци можете да кажете: „Волимо унуке, али подизали смо вас и сад нам треба мало слободног времена за нас саме“ – предлаже Хаклер. И особе без унука које су ангажоване у разним друштвеним догађањима имају дужи животни век.
– За добар, квалитетан живот најважније је осећати се потребним – каже Кристоф Енглерт, научник с Лајбниц института за старење у Немачкој. У процесу старења важно је осећати се цењеним и потребним, те имати осећај вредности без обзира на то испуњава ли вас чување унука или неки други ангажман, закључује Енглерт.
