Филм „Атентат“ аустријског режисера Андреаса Прохаске указао је на још један „рукавац” теме Сарајевског атентата; да су немачке и аустроугарске тајне службе организовале ликвидацију човека који им је сметао – престолонаследника. И Војислав Богићевић, младобосанац „присутан на лицу места“, у свом истраживачком раду приближио се томе. Њега знају по „Младој Босни“, а превиђа се књига „Сарајевски атентат – писма и саопштења“, узор упорности и документарности.
У недостатку официјелне документације, он је деценијама прикупљао сведочења сабораца, курира, јатака и службеника полиције и управе у Босни.
У делу књиге где сведочи о безбедности Франца Фердинанда, најрелевантнији Богићевићев корсепондент је Владислав Глук, Пољак, виши чиновник у служби Повереника владе – Пољска је била део Аустроугарске. Пишући 3. новембра 1935. Богићевићу, Глук је изричит:
„Сасвим је тачно да босанске власти нису ни издалека предузеле оне мере безбедности које су биле потребне, ако се је хтело ефикасно заштитити престолонасљедника.”
Па: „Мере предузете за заштиту биле су заправо никакве. Имадем сада за собом петогодишњу праксу начелника одељења војводине (бановине) познањске… па могу проценити добро оно што је 1914. урађено у Босни, на терену много врућем и опаснијем”.
Зна се да је у Сарајеву било много спремних да пуцају у престолонаследника, па су „службе” знале да „подметање атентата” не би изгледало чудно. Притом, потенцијални „пуцачи” своје намере нису координисали, а они у вези са Црном Руком поштовали су правило „да не смеју да знају један за другог”.
А зашто су мере изостале? Разлог су, по Глуку, биле паре. Али и антагонизам између цара и престолонаследника.
„О антагонизму који је владао између Потиорека и Билинског, међу старим Фрањом и његовим наследником, није се у Босни готово ни знало. Потиорек није хтео допустити да му се министарство меша у тај чисто војнички пут генералног инспектора монархије, па ради тога није могао дозволити да се предузму какве посебне мере безбедности, јер то би стајало пара. А паре могао је добити само од министарства финансија, од Билинског…”
„Фердинанд био је врло нерасположен према Билинском који га није хтио да слуша…”
„Билински чак је тужио једном Фердинанда цару и рекао да не могу у исто време владати два владара…”
Јак доказ намештаљке је и преписка Богићевића (1938) с детективом Матом Дабцем из Кутине. Дабац пише Богићевићу да ако „сарајевска полиција није вршила своју дужност, то није никакова њезина кривња већ само више власти… пошто риба од главе смрди”.
Ево како Дабац илуструје тај смрад. Био је агент на главном колодвору у Сарајеву почетком јула, после атентата, кад му је „шеф криминала Ивасјук на телефон саобћио да је дошао из Беча брзојав да је један Србин из Беча у Сарајево обавезном путницом одпремит и да имам на њега припазити и одмах предвести на Земаљску владу код барона Коласа”.
Тај путник му је после рекао да је знао да се спрема атентат и да је зато „отишао код Директора Бечке полиције и ствар пријавио… јер ако се то догоди, онда само моја браћа Срби од власти (могу) страдати”. После је, препричава Дабац, директор отишао предсједнику владе грофу Тиси, а Тиса наредио да сумњиво лице „без преслушавања” затвори.
„Након неколико дана дошао кључар и убацио ми изванредно издање једни Бечки (новина) гдје било написано да је у Сарајеву убит Фр. Фердинант и његова супруга.”
„Из тога се све може видјети да је некоме било у интересу да истога нестане док у том погледу нису предузете мјере за осигурање његовог живота”, писао је Дабац Богићевићу.
Цитати су преузимани и укрштани из књиге Војислава Богићевића „Сарајевски атентат – писма и саопштења”, Свјетлост, Сарајево, 1965.
