Диктатура пролетаријата Совјетском Савезу донела је у појединим областима науке владавину разних шарлатана и надринаучника, који су деловали под заштитом власти – тврди у својој књизи енглески писац и научник Сајмон Ингс.
После победе револуције, како запажа енглески писац Сајмон Ингс, нова власт се суочила са потребом да, у складу са марксистичким погледом на свет, развија науку, а у исто време и чињеницом да је већина научника припадала вишој средњој класи, односно буржоазији.
– Пред нама је тврђава. Та тврђава се зове наука, са бројним подручјима знања. Морамо искористити ову тврђаву по сваку цену. Ми смо 50 или 100 година иза развијених земаља. Морамо смањити тај јаз у наредних десет година. Или ћемо то учинити, или ће нас сломити – рекао је Јосиф Стаљин.
Доласком Стаљина на власт, ови научници, који су репутацију стекли у царској Русији, били су изненађени колико им се поклања велика пажња, води рачуна о њиховом материјалном стању, а истовремено се научне институције финансирају да би што боље функционисале.
До промена је дошло већ почетком спровођења првог петогодишњег плана од 1928. године, када је наука била позвана да помогне остваривање амбициозних циљева које је совјетски диктатор поставио у пољопривреди и индустрији. Научници су морали да нађу начине да се повећају приноси. Тада, као водећи биолог Стаљиновог доба, ступа на сцену опскурни Трофим Денисович Лисенко чијим, врло често суманутим идејама, се није смело подсмевати.
Стаљинов сан је био да лимун рађа – на арктичком кругу, а ову идеју подржавао је Лисенко, пореклом из украјинске сељачке породице, без формалног образовања. Лисенко се запослио у Пољопривредном институту у Кијеву и 1928. објавио да је осмислио поступак, јаровизацију, којим се убрзава развој биљке и омогућава сетва зимских култура у пролеће!
Тврдио је да ће тако утростручити и учетворостручити приносе, али то се није догодило – током велике глади у СССР-у 1946. и 1947. умрло је два милиона људи. Трофим Лисенко, под Стаљиновом заштитом, који је одбацио Менделове законе генетике, заступао је став да се стечене особине могу наследити већ у следећој генерацији.
Као велики научник из народа био је 40 година слављен и налазио се на челу Института за генетику у Москви све до 1965. године. „Лисенкизам“ је назван његов правац учења, не само да није успео да засади лимунове на Арктику, него су његове теорије, као она о укрштању говеда коју је изнео пред британским и америчким научницима на једној конференцији у Москви, изазвала нескривени подсмех. Коментари су били да Лисенко мисли да може „хранећи бубашвабу да је претвори у коња“.
Лисенко је у време глади 1932-33. године дошао у сукоб са неким високим партијским званичницима који су указивали на његове грешке, али је поново био заштићен, као и 1948. када је Андреј Жданов, несуђени Стаљинов наследник, покушао да га скине са научног трона.
Стаљинова велика нада, према Ингсу, био је и белоруски научник Александер Богданов, право презиме Малиновски, који се сматра једним од оснивача бољшевичке партије и Лењиновим супарником у борби за власт. После одустајања од политике, страст су му постали писање и псеудомедицина.
Написао је роман о становницима Марса који размењују крв и продужавају живот, а верујући да је помоћу трансфузије крви могуће вечно остати млад.
Уубедио је Стаљина 1925. да оснују Институт за трансфузију крви у Москви. Стављен му је на располагање и Лењинов мозак, да покуша да га оживи, што му, зачудо, није успело.
Богданов-Малиновски је експериментисао на себи и после 11 трансфузија је изјавио да му се вид побољшао и зауставило се опадање косе. Умро је 1928, када је примио крв студента који је био заражен маларијом и туберкулозом
