Почетна » Да ли знате због чега жена Вука Караџића никад није хтела да се пресели у Србију?
Занимљивости Вести

Да ли знате због чега жена Вука Караџића никад није хтела да се пресели у Србију?

фото: википедија

Вук Стефановић Караџић се у Бечу оженио ћерком богатог аустријског трговца, осамнаестогодишњом Аном Краус, са којом је добио тринаесторо деце. Због Вукових честих путовања, Ана је углавном децу одгајала сама. 

Од тринаесторо Вукове деце већина је умрла као одојчад или још недорасла за школу. Током својих честих и дугих путовања Вук је писао у више наврата Ани како би било добро да породица дође за њим у Србију.

Требало је да се преселе у Београд, али Ана никако није желела да напусти аустријску окупациону зону и ступи на тло младе српске Кнежевине. Она га је одбила речима:

Новца немам много, јер је скупо у Земуну…

– По мом мишљењу, боље је да одустанемо од нашег пута за Београд ако је то скопчано с разним неприликама и потешкоћама. Новца немам много и нећу имати довољно до краја септембра. Но не питај ме где сам тако много потрошила. Ако не верујеш мени, боље се распитај код других људи како је све скупо у Земуну и човек не може ни да добије шта хоће и шта жели…

Анино мишљење о Србији најпотпуније је изражено у писму од 12. марта 1831. године:

“Хтела сам још јуче да ти пишем, али нисам могла. Још на путу из контумаца дошло ми је да заплачем, а када сам стигла кући избио је мој бол, горко сам плакала, те сам већ мислила како ћу се угушити у сузама. Почела је да ме тресе јака грозница и била сам приморана да легнем у кревет. Тешко ми је кад помислим да треба са својом јадном децом да живим са оне стране; више волим да ме смрвиш скупа са овим плодом који носим под срце; згази ме ногама као црва који зна само да се грчи али не може да помогне себи! Знам да ће се твој бес на мени искалити, јер не могу да испуним твоју жељу, али не могу саму себе присилити, стога ти кажем да ми се осветиш ако мислиш да сам заслужила. Из твојих руку смрт ми неће бити тешка…Моје се срце неће смирити док ми не обећаш да ме нећеш водити у Турску, чак и кад би ме тамо и књегињом начинио. Више волим да будем овде, макар и међу последњим женама…”