Почетна » Деко, шта значи умрети?
Психолог

Деко, шта значи умрети?

Како се с децом разговара о смрти, питали смо психологе.

Вест о смрти драге особе деци треба рећи што пре, отворено и веома пажљиво, језиком примереним узрасту детета, који ће оно разумети. Туга, бес, одбијање да се помире с истином најчешће су дечје реакције на сазнање да је изгубило неког драгог. Те реакције морају се прихватити и дете треба пустити да искаже своја осећања, саветује Весна Јањевић Поповић и додаје да старији често чине супротно како би дете заштитили од негативних осећања.

Није добро ни да се избегава разговор о преминулом и склањају његове слике из куће. Александра Јовановић Мађар указује на то да скривање туге пред дететом њему неће помоћи да се избори с тугом. – Не треба да се претварате да вас не боли губитак и да нисте тужни – каже она. Тачно је да деца лакше подносе губитак него одрасли зато што су мање времена провела са особом које више нема.

– Млади се боље регенеришу, стичу више нових искустава од старијих и више се него одрасли везују за неке нове људе. За разлику од деце, одрасле с преминулима везује више проведеног времена и заједничких искустава, њихов бол је зрелији и трајнији – каже Александра Јовановић Мађар. Саветује и да се деца млађа од пет година не воде на сахране.

– Малу децу треба штитити од стреса и стресних догађаја кад год је то могуће – каже она.

– Осетљивој деци могу дуго да остану урезане слике покопа. Уместо да дете водите на сахрану, боље је да га касније одведете да обиђе гробно место и остави цвеће. Наше саговорнице набрајају и шта су очекиване ракције старије и млађе деце у суочавању са смрћу. За двогодишњаке то је несаница, шок и интензивни протести. У узрасту од три до пет година, конфузија, ноћне море, мокрење у кревету, муцање, псовање и пркос. Понашају се тада као да су много млађи од свог узраста. Деца од шест до осам година теже разумеју шта је смрт, траже да им се дају јасни и конкретни одговори на питања која постављају, помешана су им осећања беса и туге. Од девет до 13 година, типичне реакције су шок, забринутост, тескоба, фобије, преокупација морбидним садржајима. Старији адолесценти се повлаче у себе, одбијају да се прихвате истину, а бес, шок и агресивни испади су очекивани.