Какав значај у оваквој стварности може да има неко моје мишљење? Или податак да сам, као млада новинарка, уредница и документариста неке велике државне и професионалне телевизије, у некој земљи која више и не постоји али нам је оставила последице свог постојања око којих смо спремни да опет, ако не дај боже, затреба, ратујемо, још 1984. године (која се случајно поклапа са насловом Орвелове књиге), у Бујановцу и Прешеву (пре него што су постали Прешевска долина) снимала емисију „Документи нашег времена: Отићи и вратити се“. Емитована је на Првом програму тадашње националне телевизије, а завршила се коментаром (парафразирам): „Одлази се не само из економских већ из разних разлога, али невоља је што се овде никада нико неће вратити.“
Вероватно та емисија још постоји у архиви РТС, али шта то вреди када наша историја мало-мало па почиње из почетка. А нашло би се свашта у тој архиви, као и у архивском „бункеру“. Посебно би се нашло „свашта“ о Косову и Метохији, о страдању и мукама косовских Срба по давно смишљеном плану и програму, само када би то некоме било потребно, макар подсећања ради. Али мали је простор ове колумне да бих о томе наставила.
Два су ума која ме ових дана узнемиравају својим давно написаним „дијагнозама“, а које као да су баш нашим данима и нашим актуелним болестима и бољкама намењене. Први је Иво Андрић, а о другом ћемо други пут. Оба доказују да је велика књижевност увек била испред сваке политике. Ево и вама на увид тог Андрића, само, молим лепо, читајте га полако, полако, као да се вама лично обраћа:
„И тако, прихвативши прећутно услове живота које вам ваш непријатељ поставља, живите како он хоће; управо, и не живите него стрпљиво чекате, све док се сав ваш живот, заједно са свим оним што сте очекивали, не претвори у стрпљење и бескрајно чекање, што значи да сте прихватили рајински начин живота, а то је исто што и пут добровољне пропасти за себе и своје потомство… Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања њиме, то значи учинити га непокретним и безопасним потпуно и заувек, и та обмана чекања тврђа је од сваког затвора и јача од најјачих букагија, јер се, са много среће и вештине, из затвора може побећи и окова се може човек ослободити, али те обмане(!) – никад ни довека.
Све што јесте и што знате, умете и можете, стављено је у службу тога чекања без краја и без икаквог изгледа на остварење. Једнима век прође у мучном и узалудном чекању, а други добију и без најмањег чекања све што желе и чему се надају.“
Ма, без бриге, ако је истина да нас ојача оно што нас не убије, онда је вероватно истинита и она народна да свему дође крај, па по логици ће и нашем чекању, ваљда, једанпут доћи крај. Живели.
