Будући да снови своје извориште имају у несвесном, негативан став према несвесном аутоматски се преноси и на снове. Тако с једне стране постоје они који високо вреднују значај снова, док су с друге они који потпуно негирају важност тумачења снова, сан сматрају споредним у психичком животу и своде га на физиолошки процес у коме не треба тражити смисао.
Као што смо већ истакли у прошлом броју Пензије, поруке снова нису лаке и често су изузетно непријатне, па се лако може схватити зашто су сневачи склони да их занемаре, па чак и порекну поруке својих снова. Интересантно је колико цивилизовани људи, попут својих предака (примитивних народа) на готово истоветан начин пружају отпор свему новом и непознатом. Опиремо се свакој новој идеји или сазнању подижући већ уходане психолошке бране (механизме одбране) од којих је најважније потискивање.
Исте те одбране су одговорне и за брзо заборављање снова, па је зато важно да чим се пробудимо, док још нису ступили на сцену механизми одбране свесног Ја (Его), запишемо барем кратак садржај сна, као и осећања која су га пратила и, посебно, осећања с којима смо се пробудили.
Негативан став према несвесном, а тиме и према сновима, није искључиво последица оскудног знања и недовољног искуства у тој области, већ до њега долази услед огромног страха који неки људи имају од несвесног. За прихватање несвесног дела личности „потребни су и храброст и лични интегритет који, нажалост, многима недостају. Да би се човек одбранио од свог страха, далеко је једноставније да негира оно чега се плаши, него да се томе конфронтира“. (Фон Франк).
С обзиром на то да психичко постоји и с оне стране свести коју сачињава несвесно градећи матрикс снова, јасно је да они који желе да се суоче са својим несвесним у циљу развоја и у „трећем добу“ и коначно одрасту, требало би да се потруде да памте и анализирају своје снове. Управо је у томе значај и потреба за „Дневником снова“ који би требало да има свако ко жели озбиљно и активно да учествује у Искуственим групама, чији је основни циљ управо развој до краја живота.
Важно је нагласити и то да се снови никад не могу и не смеју посматрати изван контекста садржаја свести сневача. Имали смо прилике да у нашој Искуственој групи чујемо од једне чланице да сања само лепе снове, јер тако жели и да живи, да мисли и осећа. С обзиром на то да сваке ноћи пред сан себи „нареди“ да сања лепо, јасно је да је реч о особи која не жели да одрасте и суочи се са својим несвесним.
Једна од значајних карактеристика несвесног јесте да оно има свој капацитет и да, кад дође до „препуњености“ (чему је најчешће узрок хроничан стрес који нас тера да потискујемо непожељна осећања), мора да се празни. Најмање штетан начин је путем снова како не би било приморано да се празни кроз тело, што неминовно доводи до болести.
Ми не истражујемо ставове несвесног зарад њих самих, већ пре свега да бисмо допунили и проширили свест и своје свесне ставове. Оно што видимо и знамо лакше и контролишемо, односно њиме владамо много ефикасније него кад нам је нешто непознато, скривено у мраку или се налази иза наших леђа.
Пише: проф. др Андреја Краигхер Гузина, неуропсихијатар-психоаналитички психотерапеут
