Почетна » До када се сматра пристојним да дете живи у родитељском дому?
Психолог Вести

До када се сматра пристојним да дете живи у родитељском дому?

Да ли Србија, у односу на свет, предњачи по броју особа које и у тридесетим и четрдесетим годинама живе под родитељским кровом?

На ова и друга питања одговара Јелица Јакшић, психотерапеут у едукацији.

– Према последњим истраживањима, 70 одсто младих у Србији, узраста од 18. до 34. године, и даље живи са родитељима. И у суседним државама ситуација је слична. Стање је нешто другачије у скандинавским земљама, где млади почињу самосталан живот око 21. године, док у Европској унији родитељски дом напуштају са просечно 26 година – каже Јелица Јакшић, психотерапеут у едукацији.

Да ли српски родитељи спречавају самосталност?

  • Да ли наша култура подстиче осамостаљење?

– У нашој култури заједништво је још веома цењено, па млади људи који желе да се одвоје наилазе на неразумевање средине и родитеља, поготово ако се ради о животу у истом граду или у сеоским срединама. Често се код нас примарна породица ставља испред и има већи значај од самосталног живота.Родитељи треба да дају младим људима неку врсту психолошке дозволе да се одвоје.

Размажена и неспособна деца су несамостална

  • Добијамо ли на овај начин гомилу размажене “деце”, која ништа не знају да скувају, не брину о рачунима, не умеју чак ни да укључе веш-машину, а плате користе за путовања и, рецимо, скупе “крпице”?

– То су младе особе зависне од родитеља које нису успеле да развију неке важне способности за самосталан живот: од основне бриге о себи, преко толеранције разних фрустрација које живот носи, преузимања одговорности – каже Јакшићева.

Када је време за самосталност?

  • Када је заправо време да родитељи почну да уче децу да се брину о себи, а да то не подразумева само спремање собе, усисавање, одлазак у продавницу…?

– Од најранијег детињства, родитељи уче децу самосталности,у складу са њиховим узрастом и могућностима. Уколико је родитељ увек ту и све ради за своје дете или уместо њега, оно неће поверовати да заиста може без њих, а може. Током одрастања захтеви које треба самостално да обаве се усложњавању и тако се, док су још у заштићеном родитељском дому, припремају за што безболнији одлазак у самосталан живот – пнбјашњава Јакшићева.

Несамостални су незадовољни

  • У психолошком смислу, какве су последице касног осамостаљивања?

– Млади људи са којима радим на проблемима сепарације кажу да се често осећају исфрустрирано, да немају право на приватност и свој живот. Неки од њих се осећају мање вредно, имају ниско самопоуздање, а неретко су мање мотивисани за било какве пословне успехе, осећају се неспособним за самостално доношење одлука – закључује Јакшићева.