Док год имамо разлог за срећу, то је довољан мотив да године живимо кроз тренутке радости и газимо ка тој стотој
„Да сте живи и здрави 100 година“ реченица је која се толико често чује у свакодневној комуникацији да је постала опште место у разним приликама када некоме желимо нешто добро. Да ли сте некада заиста размишљали о томе шта значи себи или неком пожелети да доживи стоту? Да ли је то некада клетва?
Живот као небески дар сам по себи је леп и оно што свако од нас треба да зна, или бар да се подсећа сваког дана, јесте да се према животу тако и опходи. На том путу успона и падова много је изазова, али и лепих ствари, и оно што је важно јесте да на крају, када се подвлачи црта, имате осећај да је вредело живети, ма шта и ма колико постигли као појединци. Није то ствар мерљива богатством, утицајем, статистикама и бројевима, али ни годинама, него онај унутрашњи осећај да су сати, дани, године били испуњени типично дечијом радошћу тренутка живљења. Није то лако, рекли би многи, али није ни тешко. Као жена средњих година немам рецепт како доживети стоту, али знам да га треба живети тако да пред крај немаш много оних којима би се извинио или којима ниси стигао да кажеш лепе ствари које си планирао. Велики јапански лекар Шигеаки Хинохара, недавно преминуо у 105. години, објаснио је да се сви сећамо како смо као деца, када смо се забављали, често заборављали да једемо или спавамо. Он верује да можемо задржати тај став и као одрасле особе – најбоље је не умарати тело са превише правила, а најважније за виталност јесте осећати се задовољно и испуњено. Забављати се – на томе треба порадити, а не оптерећивати се тиме кад ћемо јести и кад ћемо спавати. Поучне савете и питања која су ми померала углове гледања имала сам највише прилике да чујем током четврте деценије свог живота, коју сам највећим делом провела у Дому пензионера на Бежанијској коси, привилегована послом да руководим највећом установом на Балкану. Било ју је лако водити јер сам била окружена људима који су знали више рецепата од мене за многе важне ствари у животу. Неки станари, срећом ређи су се одавно предали, а други, чак често и нарушеног здравља и физички слаби, имали су ону животну радост која се види у очима. Било је занимљивих случајева где схватите да године нису мерило доживљаја себе и своје коначности. Тадашња станарка, дубоко у деведесетим, једном приликом ми се пожалила када није могла нешто да нађе у соби што је сакрила сама од себе: „Моја Бранкице, бринем мало, ако сад заборављам, шта ћу радити кад остарим.“ Би ме срамота да јој кажем да ја сваки дан тражим понеку ствар у стану.
На размишљање о дуговечности потакла ме је и недавна смрт нашег великог мислиоца Владете Јеротића. Он је умро у 95. години. У једном интервјуу рекао је да је он сматрао да сваки човек сам одлучује када ће да умре. Реално тешко објашњиво, али тако је заиста. Док год имамо разлог за срећу, за радост, за очекивање новог сутра у којем ћете видети, ако ништа а оно зрак сунца, небо, неког драгог… то је довољан мотив да године живимо кроз тренутке радости и газимо ка тој стотој. И тако све до тренутка до када одлучите да је било доста на овом свету.
Ове године била сам на прослави два стота рођендана, две апсолутно по свему изузетне жене, у различитим сферама. У ствари, у истој сфери – у животу. Обе су обележиле и наш и прошли век. Професорка Смиља Аврамов на Правном факултету, на коме је одржала предавање за свој стоти рођендан, извинила се на почетку предавања јер не може да стоји, а иначе би, као и увек, трчећим кораком летела ка нама, бившим и садашњим студентима, да подели своје знање и срце. Глумица Бранка Веселиновић, на отварању свог и Млађиног Легата у „Адлигату“, док смо јој певали чувену „Живела, живела, и срећна нам била!“, захваљујући је рекла: „Жива сам, дали сте ми крила!“ Оба пута сам дрхтала и плакала пред снагом воље и ауторитета. Значи: Најбитнија су КРИЛА!
