Драги моји пензионери, ви са педесет и кусур, са шездесет и кусур, а посебно ви са седамдесет-осамдесет и кусур, ви који сте досегли стварне врхове мудрости који се досежу захваљујући првенствено дугој огрлици година, која, гле парадокса, што је дужа све више стеже ваш нежни врат, ево нас још једанпут заједно у мају.
Осећате ли, ако осећати још увек знате и можете, како је увек лепо бити у мају, у месецу у којем природа максимално развија све своје мирисе, у којем чак и вештачким ђубривом „нахрањена“ земља мирише на боље сутра, а не на отрове неизбежних ГМО производа који на њој управо бујају?!
Наравно да није у мају најлепше зато што је вама све потаман и што немате брига ни око куповине новог аутомобила ни око избора што атрактивније и егзотичније локације за још један годишњи, полугодишњи или тромесечни одмор, већ зато што је мај заиста најлепши месец у години на овим нашим балканским просторима, које неки узорци цивилизацијски напредних персона, претежно сумњивих и прозападно оријентисаних, зову и црном рупом у свемиру. И некада, када су испеване оне лако певљиве, али лепе и ведре песме о априлу у Београду или у неком другом граду, мај је био лепши од априла, био је најлепши, као и сада када су се чак и збуњена годишња доба измешала, па се више не зна ни када је пролеће ни када је касна јесен, као да се обична људска, а не више, Божја рука и са нама и са природом поиграва.
Не, нема разлога да будете ситничави па да налазите разна, углавном нелогична и неприхватљива оправдања зашто се више ни пролећу ни мају не радујете ни много ни искрено. Не заборављајте тако лако да увек постоје и они којима је горе него вама, они на чијем месту не бисте пристали да будете ни за које паре. Па шта ако вам се ретко јављају или се не јављају никако баш она успешна и lucky деца, она око којих сте се посебно трудили, одрицали се сопствених лагодности да бисте угодили њиховим малим и мало већим хировима? Није то никаква трагедија, већ сте ви ипак мало размажени и још увек мислите да сте центар света ви, а не они. Барем они тако кажу у ретким разговорима које водите углавном када њима још нешто затреба од вас. Па зар није истина да онда када вама нешто треба од њих, ви се чак и не јавите. Делимично што не желите да их још и својим проблемима оптерећујете, а делимично због тог немогућег анахроног поноса који верује да је требало они сами да се заинтересују за то да ли је вама њихова помоћ потребна.
Заборављате и чињеницу да сте њихов утисак да ви све можете да учините за њих, а да вама ништа и ничија помоћ није потребна, креирали управо ви. Није требало да се „курчите“, како се то простачки и сликовито каже. Требало је на време да их припремите на неизбежну неминовност, да ви не корачате тако храбро и поносно у младост и здравље већ у старост и болест. Требало је да их на минус 10 изводите на мраз и снег како би ојачали, како то браћа, а ваљда и сестре, Руси чине, а не да их ни за школу не будите јер вам је жао да се деца мрзну до школе удаљене читавих 100 метара од куће. Требало је да верујете старијима, макар свекрвама и таштама, када су вас упозоравали да ћете их тако размазити и учинити себичним. Да сте били паметнији, сада би било мало другачије. Али нисте, па ко вам је крив? Криви сте сами. Нису ваљда крива деца којој ви лично нисте дали да се муче и да на време схвате где живе и шта их чека, већ сте по оној шездесетосмашкој покушавали да будете реални тражећи немогуће.
Не брините, драги моји, свакој болести има лека, па и вашој. Важно је да сте догурали до још једног маја у којем се можете још једанпут сећати свог личног пролећа, својих излета, својих мириса јоргована и букетића ђурђевка, на који у то време још нико није био алергичан. И не само то, има и приде: можете замишљати као да сте опет на првомајским и ђурђевданским уранцима, осећати капи пролетње кише како капљу низ ваше насмејано младо и питомо лице, док ви и не помишљате на то да једног дана ипак све прође, и да временом све постаје само сећање. Али и међу сећањима има разлике. Бирајте сећања која вас заваравају, која чине да се осећате као да све то поново проживљавате, чак и ако нисте таквим сећањима склони. Време је да, коначно, заборавите да је ваша држава само за вашег земана више пута пропадала и мењала име, да ваша деца нису отишла у свет или остала овде да вас у својој немоћи киње као дежурног кривца зато што су тако хтели, већ зато што ништа друго нису могли. И не певајте овог маја ону шеретску песму мангупа из Плавог оркестра „Боље бити пијан него стар“, јер су сада и ти мангупи стари иако су често били пијани. Оставите све дубиозе онима којима је горе него вама и дубоко удишите и овај мај до којег сте, ко зна чијом заслугом, ипак догурали.
