Од када је у Шапцу положила државни испит за таксисте 1980. године, Душица Ђурић Дуле (71), Београђанка родом, са Душановца, нема прекида у радном стажу. Званично је прва и једина жена таксиста у граду са 150 таксија и 700 улица, које наравно све зна у прсте. У Шабац је дошла с мужем 1963.
– Пред матичара сам стала са 16 и по – прича – а Ивка сам упознала 15 дана пре свадбе, у возу. Венчали смо се у његовом родном Дубљу крај Богатића, уз њега сам научила и паркетарски занат, а у браку смо били 53 године.
Прву ћерку Зорицу родила је са 17 и по, а другу, Верицу, после четири године, истог датума и у исти сат.
– Кад ме данас виде са Зорицом, сви мисле на смо сестре – смеје се.
У Шапцу су Ивко и она себи прво озидали једну собицу.
– Требало је децу нахранити – сећа се. – Шила сам шубаре и пресвлаке за ауто-седишта, хеклала, везла, музла комшијске краве за мерицу млека, пекла шљиве у рерни, кичма ми је пуцала од паркетарства шест година. Моје је било да смолом извучем завршни гланц. Вуче мене машина, а ја вучем њу, не дам се.
Једног дана је супруг, свестан колико се мучи, прихватио да проба да таксира.
– Од кукњаве се не живи него од мотике – вели Душица.
Годинама су, каже, подизали кућу у шабачком кварту Триангла. Она је у то време возила фићу.
– Ивка вожња ич није занимала – прича. – Нову заставу купили смо 1979, али нисам одмах смела да таксирам. Имала сам само осмолетку, па сам морала да се дошколујем. Кад сам почела, возила сам као луда, ишла чак до Италије! А прву муштерију сам превезла од Старе станице до Богосавца. Без треме, од старта.
Народу је, тврди, одувек симпатично што жена таксира.
– Нисам се либила ни ноћу да возим, а по таксиметру сам увек мање зарађивало него по договору.
Данас има радио-станицу и дневно ухвати до 20 вожњи.
– Више волим да возим обичне људе од оних важних, што плаћају као да ми чине част. Али хајде – одмахује руком. – Радо возим и жене од најстаријег заната, оне увек имају кеш. Само не возим оне за које знам да неком колеги нису платиле.
Има људи који у вожњи поделе с Душицом највеће тајне, растану се на „ти“, а она им одговори на свако питање.
– Не одговарам само кад питају јесам ли уморна, болесна, како живим и за кога гласам.
Зна да састави у таксију и по 40 сати, а откад јој је муж умро, ради углавном дању.
– У Шапцу нас има 150 – једина сам жена – а ја сам само са заставом превалила 220.000 километара! После је стигла лада, па мерцедес 190, а сад возим форда. Прешла сам близу шест милиона километара, што по ауто-путевима, што по стазама и богазама.
Прошла је све екс-ју друмове, вози до Мађарске, Румуније, Чешке, Пољске, Бугарске, Грчке, Немачке, Истанбула…
– Скроз сам на свом терену кад седнем за волан – истиче. – Зато ми вожња, колико год да траје, никад не пада тешко. Пробала сам да возим и мотор, и камион, излазим на снег и лед, ничег се не плашим.
Признаје да је одустала од жустре вожње због строжих прописа и казни. Имала је неколико судара, без своје кривице, наглашава, последњи лане, на Огњену Марију.
– Прошла сам без озледа, али је ауто био много оштећен – каже. – Можда су ме спасле и ове иконице, које увек имам у колима.
Никад не вози љута, пијана ни поспана, а тврди да је ниједна муштерија никада није видела тужну.
– Сад таксирам обично од пола шест до поднева – каже. – Возим на све државне и верске празнике. Док чекам, штрикам. Ниједан дан откако сам у пензији нисам провела скрштених руку. Од таксирања приуштим себи одмор једном годишње.
За луксуз не зна, па јој и не фали. Живот јој је, сматра, срећан.
– Имам четворо унучади, Ану, Николу, Марију и Мирослава. Никола је пробао овај мој хлеб, па дигао руке. Да ми није вожње, не знам како бих проводила време. Код куће одгледам „Слагалицу“ и „Црну ружу“, мало одспавам, па Јово наново. Друмови ме зову. Можда сретнем на неком путу и нову љубав.
Пише Ана Водинелић, фотографије Сања Бечејић
