Демографски егзодус сељака у индустрију и друге неаграрне делатности потрефио је и Србију после Другог светског рата. Тада су „вишкови“ радне снаге са села ишли у градове, или у развијеније државе током „отварања ка Европи“ 70-их, и нарочито после распада СФРЈ. Тада смо постали земља у којој се сезонски радници посредством „дивљих груповођа“ дневно довозе аутобусима из осиромашених оближњих градића или се надничари из суседних држава ангажују посредством „менаџера“ њиховог довођења, смештаја у шталама на троспратним креветима са војничких отпада, исхране из заједничког казана и превоза до и са газдинства у пренатрпаним и полудотрајилим комби-фургонима.
Према пописима становништва, од 1948. до 2011. године број села са 0-50 становника повећан је са 17 на 551, или за 534 насеља која су демографски „отписана и од људи, државе и Бога“, што чини 12,14% од укупно 4.539 сеоских односно „осталих насеља“ у централној Србији и Војводини – јер село као категорија насеља у нашој бившој „сељачкој земљи“ званично не постоји већ пола века (од Пописа из 1971. године)?! У истом периоду учешће пољопривредног у укупном становништву смањено је са 68% на (према процени) свега 7%! Такође, од 628.552 породична пољопривредна газдинства (Попис 2012), процењује се да економски одрживо послује свега око 70.000 породичних газдинстава или око 11%. Колико је то погубно за Србију са 3,8 милиона хектара обрадивог земљишта најбоље се може оценити упоређењем са Словенијом, која на свега око 600.000 хектара обрадивог земљишта има већ десетак година економски одрживих око 55.000 кметија са просечно 11 хектара по породичној кметији! Како Србија уништава последњи „реметилачки фактор“ партократских режима – „слободне и економски независне сељаке“ и у чијем интересу то чини?
Прво, 2013. године је садашњи режим променио одредбу Закона о подстицајима у пољопривреди и руралном развоју којом је било прописано да се минимално пет одсто укупног буџета издваја за субвенције и подстицаје пољопривредним газдинствима. Tај износ се издваја за „буџет министарства пољопривреде“ односно и за све трошкове ресорног министарства, што је у супротности чак и са семантичким значењем појма подстицаји?!
Друго, 2014. године су из права на субвенције искључене закупљене површине државног земљишта, што има логике и оправдања због неравномерне доступности државног земљишта на територији Србије и због других злоупотреба (пријављивање већег броја регистрованих пољопривредних газдинстава на поједине чланове истог домаћинства и/или чак и на најамне раднике ангажоване на тим газдинствима).
Треће, 2015. године су субвенције за биљну производњу смањене са дотадашњих 100 на свега 20 хектара по регистрованом пољопривредном газдинству или за 500 одсто (!?), што је економски неодрживо за највећи број газдинстава која се баве само ратарском производњом.
Четврто, 2016. године су субвенције за биљну производњу смањене са 12.000 на 4.000 динара по хектару или за 300 одсто!? Тако су за само две године потенцијалне субвенције за биљну производњу по газдинству конкурентном фармама у ЕУ (100 хектара) смањене за 15 пута, односно укупно за преко 70 милијарди динара или за преко два планирана годишња аграрна буџета у протеклих пет година?!
Наведене чињенице указују да се не ради о случајности или привременој рестриктивној мери због „консолидације државног буџета“ – будући да сељачки „допринос“ нико од државних функционера никада није споменуо, као што је истицано за смањење плата државним намештеницима и пензионерима са „натпросечно великим“ пензијама. Оваквој буџетској еутаназији сељачких газдинстава треба додати и друге бројне чињенице – од тога да смо једина држава у Европи у којој пољопривредници немају право на регресирано дизел гориво, преко плаћања такси за електрична бројила на бандерама у функцији наводњавања воћњака и повртњака за 12 уместо за свега четири месеца, када се и користи струја, до плаћања такси за јавни ТВ сервис 12 месеци годишње на свако бројило у шталама?! И као „шлаг на торту“ имамо очигледан монополски положај откупљивача. Они су пре неколико година безобразно нудили 20 динара за килограм купине – колико су били и трошкови бербе, плус храна, пиће и довоз и одвоз берача. Ове године су, такође безобразно, понудили откупну цену од свега 50 динара за килограм малина – чији су трошкови бербе по килограму 40 динара (надница, смештај, храна и пиће), због чега је и настала „сељачка буна“ и несврсисходна блокада пута за Црну Гору. А сада су у Јужној Србији откупну цену вишања спустили на 35 динара – од чега су трошкови бербе 20 динара?!
У међувремену, некадашњи подрум Земљорадничке воћарско-виноградарске задруге у Црквенцу (1929), посредством кога је у преко 30 земаља у свету извезено на десетине милиона литара вина и 1,5 милион српске шљивовице препеченице годишње, продат је прошле године физичком лицу за 140.000 евра као радна јединица „Навипа“ у стечају. Иста судбина задесила је својевремено и највећу хладњачу (10.000 тона) задруге малинара у Ариљу, а у току је стечајни поступак и чувене „Будимке“ у Пожеги?!
Аферим свеколиким задружним посленицима и државим функционерима, који не желећи да офирају сељачко порекло у првом, другом или највише у трећем колену предака нису хтели да ове задружне творевине трансформишу у „сложене задруге“ за откуп, прераду и пласман производа и трајно, по узору на кооперативе у ЕУ, коначно реше „проблем“ неколико десетина хиљада задругара – укључујући свакако и обавезу задругарског удела сваког од тих пољопривредника!
Србија ће ускоро пожелети сељака, ал’ сељака више бити неће!
