Недавно сам био у завичају. После четири године. Није у реду, знам. Рашка прелепа, умивена, мирна и помало празна. Више је нас овде у Београду него у родном месту. Кад човек наређа неке године, радије би живео у долини Ибра, који смо некад пили, толико је био бистар.
Кривудавим, стрмим путем ишао сам и на Копаоник. Не могу да препознам своју планину испод које сам одрастао. Већ на десетом километру од Панчићевог врха изграђени су, или се даноноћно граде, неки чудни хотели. Кажем чудни, јер имам утисак да ти богати инвеститори не бригају да ли се те големе зграде уклапају у зелени амбијент.
По систему: што више соба – то више профита!
За неку годину Копаоник ће бити угушен толиким бетоном и толиким накарадним објектима који напросто руже ту витку господску планину. Када то неко схвати, биће касно. Копаонику се дешава исто оно што се већ десило Златибору.
Веле упућени: нема канализације, већ се септичке јаме разливају по горама и ливадама.
Да ли је то планина моје младости? Није! Профит. Динари. Еври. Те три „страшне“ речи немилице буше планину; окивају је, секу шуму, загађују невину траву, даве је тонама смећа.
Неко мора да заустави то инвеститорско дивљање! Општина. Република. Не знам ко!
У Београду сам пронашао податак да у катастру депонија има само 110 званично пријављених, док у Србији има преко 3.500 дивљих скупљача отпада. Сваки становник Србије дневно произведе скоро килограм отпада, а то значи да се годишње створи 1,6 милиона тона смећа.
Загађени су градови, загађене су реке, прљају се наше планине. Србији је потребно да инвестира три милијарде евра да би управљала сопственим отпадом. Има ли тих пара? Нема!
Код нас се рециклира само 13 одсто смећа, у Белгији и Чешкој преко 80 одсто. Због тога Србија годишње губи најмање педесет милиона евра. Понашамо се као пијани каубоји! Удри бригу на весеље!
А менаџмент канадске компаније „Виталити ер“ први се одлучио да продаје свеж ваздух који сакупљају са извора Стеновитих планина. Тролитарске боце, за осам кратких инхалација, продају Кинезима по 14 долара.
У Великој Британији такође пакују ваздух у тегле. Тамошњи послодавци тврде да њихови радници удишу тај ваздух и тако се ослобађају од свакодневног стреса.
Власници првог етно-села у Црној Гори – браћа Милоња и Радоња Благојевић, усред Пиве основали су музеј црногорског ваздуха. Прву боцу напунили су пре једанаест година и кажу да је од непроцењиве вредности.
А шта ми радимо? Где год нађеш згодно место, ту смеће посади! Зар нам не смета штрокава Србија? Будимо нежни према својој улици, према свом граду, према својим парковима, чувајмо своје реке и планине.
Можда је наивна порука. Увек верујем да, и даље, има оних који чују овакве апеле.
