Нажалост, добрих и великих људи око нас све је мање и то само потврђује дехуманизујућу природу овог нашег земана.
Да не буде забуне, добрим и великим људима одувек су се називали само они појединци који су се трудили и успевали да општу корист ставе изнад личне, да помогну онима којима је помоћ потребна без очекивања захвалности или награде, да дају, а не да узимају, да подрже све што је добро и да свет покушају учинити бољим и лепшим. Уместо тих племенитих, добрих и великих, који су углавном веома скромне особе, око нас је све више безочних, себичних, саможивих и умишљених ликова, које уместо људске скромности „краси“ и очит недостатак културе понашања.
Они су гласни, наметљиви, самодовoљни и често подсмешљиви и цинични према осталима. Бахати и „надувани“, с изразом на лицу „цео свет је мој“, они своје уобичајено понашање мењају само у присуству моћнијих и богатијих, оних од којих би могли нешто ушићарити. Тада су снисходљиви, покорни и љигави – да вам се згади.
Уображавајући да су богови, такви људи постају најопаснији ђаволи. Ако се неко усуди да их критикује, они веома уверљиво обрћу причу, тврдећи како баш све раде за добро других, из племенитих побуда, а нама се само чини да није тако. Мора да нешто није у реду с нама.
Највећи злочин свих режима јесте што приморавају већину људи да се првенствено баве питањем од чега да живе и како да преживе, што их неминовно одводи од бављена питањем за шта живе и због чега живе, које малопре назвасмо трагањем за вишим смислом. То је перфидни начин удаљавања од духовности, који води у колективну покорност моћнима и богатима и у личну депресију.
Чему онда ово фриволно чуђење, како то да се нико не буни иако већина живи у беди, у лажним обећањима и безнађу, кад присуствујемо школском огледу из психологије да апатија и депресија воде у неактивност, у нечињење, у самоуништење. Једно од осећања које делује „заштитно“ и помаже очувању здравог разума у оваквој клими чини ми се да је гађење које, на срећу, мене није мимоишло.
Није то од скора. Одавно је почело и још напредује. Левицу ми је огадила Мира Марковић, демократију су ми огадиле демократе, десницу лажне патриоте, правду корумпиране судије, остало је заслуга оних других и послушничког менталитета. А тај менталитет, у ствари, воли да служи режиму, ма какав да је.
Није за време Вучића настала изрека „Гласаћу за тебе кад дођеш на власт“, већ много, много раније, као „рајинско“ наслеђе. Исто то наслеђе у својим истањеним или задебљалим крвним судовима (с медицинског аспекта, исто им се ’вата), негују и пензионери, који „привремено умањење“ своје бедне пензије, поносни и гладни, подносе већ неколико година, иако им је рок трајања на самој црти која их дели од непостојања. Толики је мрак да морам сама себи да будем светиљка.
