У три деценије је дугом браку с Радомиром Јанковићем. Имају ћерке Машу (29) и Лану (25).
Ове године слави 45 година од снимања прве плоче и 30 година брака. Обе ћерке су психолози, што је био њен младалачки сан. Пева моћно и лако, и данас редовно, и то у свом ресторану ЛМ
На радост свих нас, Гордана Стојићевић Јанковић је између ветерине и песме изабрала ово друго, и ево, ове године слави 45 година од како је снимила прву плочу. Воле је и млади и стари, воле је сви који знају какво је уживање слушати жену која све може да пева и која све пева сјајно.
Родила се 1955. у Београду, а одрасла у селу Благојев Камен поред Нереснице и Кучева. Тамо јој се пробудила љубав за хомољски мелос, таленат је синуо већ рано. Са 11 је победила на такмичењу певача аматера у Кучеву, а већ са 12 била лауреат „Хомољских мотива“, такмичења изворног народног стваралаштва источне Србије. Певала је влашку песму „Мндра мја“, а програм је, сећа се, водио Ђорђе Марјановић. Са 15 је снимила прву плочу, зато јој је ова 2016. јубиларна. У Београду је најпре завршила двогодишњу средњу музичку школу коју је основао Коста Манојловић при Удружењу естрадних уметника, потом вишу музичку, а дипломирала је ветеринарску медицину на Београдском универзитету. Снимила је 16 сингл плоча, пет лонгплејки и троструки ЦД у издању РТС са 60 изворних песама и народних песама које је сама компоновала.
У три деценије је дугом браку с Радомиром Јанковићем. Имају ћерке Машу (29) и Лану (25). Обе су дипломирале психологију, а Маша је дипломирала и модни дизајн.
– Сви су у кући волели песму – прича Гоца – а тата се увек хвалио да сам, као беба, пре но што сам проговорила, певушила шпицу Радио Југославије. Мама Радмила је певала аматерски, била је учитељица, и сакупила много старих хомољских песама. Учила ме је правилној дикцији, њена песмарица ми је била први репертоар, а подржавао ме је и Драган Вучковић, разредни старешина у осмолетки. Родитељи су ми се развели кад сам била девојчица. Мајка је херојски поднела највећи део мог васпитања и одрастања, а с оцем сам имала близак однос до његове смрти.
Откад зна за себе блиска је и с Изворинком Милошевић. Одрасле су заједно, а нераздвојне су и данас.
– Изворинка је родом из Благојевог Камена, села у бајковитој долини Пека. Певале смо заједно још као клинке. Она је одувек знала да ће бити певачица, а ја сам била тек распевано дериште без амбиција. Изворинка ме је повукла на прва такмичења, а певале смо и у групи Ђердани.
Да ли сте имали трему као почетник?
– Те 1966. у Кучеву инсистирала сам да певам „Где си, душо, где си, рано“ и добила награду жирија, а Изворинка награду публике. Мајка је увек говорила да никад више тако добро нисам отпевала ту песму. И никад више нисам ни на чему инсистирала, нити имала трему, ни на бини ни у студију. Снимила сам прву плочу са старим влашким песмама уз пратњу оркестра Тихомира Пауновића.
Кажу да имате један од најмоћнијих женских вокала у Србији. Како сте се носили са туђим сујетама, љубомором, са суревњивошћу?
– Од тога сам сасвим оперисана. Не знам да ли је то добро за професију, али мени је живот без тога фантастичан. Растерећена сам, не разумем злобу ни љубомору јер их немам.
На кога сте се угледали?
– На Даницу Обренић и Анђелију Милић, али мој први естрадни родитељ био је Тихомир Пауновић. Потом Бранко Белобрк, шеф Народног оркестра ТВБ и корепетитор за младе певаче, па Мира Васиљевић, па Радојка и Тине Живковић, а годинама сам наступала и с Лепом Лукић и Љубом Стефановићем.
По чему памтите певање у групи Ђердани?
– Кад сам запевала с њима 1974, било је пет вокала и четири инструменталисткиње. Иако различитих ћуди, углавном смо се лепо слагале. Изигравала сам мировно веће, засмејавала их и имитирала кад би синуле варнице. Три године сам певала с њима до уписа на Ветеринарски факултет, али до тада сам већ имала шест синглова и једну логплејку. Легендарна Мира Васиљевић је основала Ђердан, а тада су у групи биле Анђелка Говедаревић, Вера Ивковић, Гоца Лазаревић, тек пристигла из КУД Лола, и Рускиња Наташа Швелидзе Поповић.
И онда ветерина! Откуд то?
– У родном граду моје мајке Пожаревцу завршила сам средњу зуботехничку, а желела сам да студирам психологију. Али требало је да положим шест диференцијалних испита. Кућне љубимце сам одувек имала и волела животиње, па сам то уписала. Професори су знали ко сам, већ сам била позната певачица, али нису ми гледали кроз прсте. Сећам се како сам једном узела превише вате за неку хируршку вежбу, а професор коментарисао да то није телевизија, где се троши немилице. Дипломирала сам 1982, богами осам година. Имала сам месец дана праксе у једној сеоској ветеринарској амбуланти и после никад више нисам радила у струци.
У то време није било плејбекова, али ни силикона нити голотиње у наступима. Певали су таленти. Како бисте се данас уопште изборили за публику?
– Свако време има предности и тешкоће. Сада је можда лакше постати познат и без талента за певање, али никада дар није био гаранција трајања. Моја ћерка Лана је сада на почетку каријере, пева са својим бендом Рио кавер по клубовима, и не занима је да искаче из таблоида.
Сада је пуно песама, али кратко трају, нема евергринова. Шта мислите о домаћем репертоару и таблоидним трендовима за убирање славе?
– Припадам само делом естради, због посла, али није то мој свет. Има много талентованих певача, али већина повлађује песмама за једнократну употребу, за млађу генерацију која уз њих ђуска и сутра их заборави. Такве песме не бих ни умела да певам. Нити сам кокета по природи да их изнесем лако и лепршаво. Кад сам једног уредника питала кад ћу бити на насловној страни новина, рекао ми је да сам била кад сам се удала, а ако хоћу опет, морам да се мало разголитим, да привучем пажњу. Од те насловне никад ништа није било. Свако сам одлучује какву каријеру жели.
Снимили сте бројне мегахитове, да ли је остао жал за неком неотпеваном песмом?
– Песма „Мирно спавај, нано“ композитора Данила Живковића и текстописца Босе Гајић била је намењена мени, али врхунски ју је отпевала Зорица Марковић. Њој је била суђена. У то време сам одабрала „Пала ћуприја“, а „Мирно спавај, нано“ учинила ми се сличном, па сам одлучила да је оставим за касније. Зорица је с том песмом победила на Фестивалу Месам, а ја сам те вечери певала „Бисер грану“ са температуром 38 и успела коректно да је интерпретирам…
Ко вас данас слуша?
– Много мојих исписника, има и старијих, ласка ми што има и младих, воле моје хитове, цене добру песму. Неке су, због младе публике, већи хитови него кад сам их снимала.
Колико сте строги према себи кад спремате наступ?
– Перфекционизам ми је и врлина и мана. Ништа не препуштам случају. Док не увежбам, јавно не певам. Као дете сам добила од оца магнетофон и безброј пута сам свакодневно преслушавала своје певање да га дотерам. Имала сам среће у каријери, тај перфекционизам зна и да спута.
Да ли бисте волели да се вратите у младост?
– У двадесете не, али радо око 40! Тада сте искусни, зрели, а довољно млади за све.
Како сте сачували брак? Успели да га ускладите с каријером?
– Да, 30 година! Радомир је био економиста, сада је угоститељ. Било је врло тешко. Мајка ми је била десна рука до 1998, отада је немам. Радомир је у почетку ишао са мном на наступе, али било му је превише напорно да у недељу касно ноћу долази кући, а раном зором устаје да се спреми за канцеларију.
Да ли сте утицали на професионалне изборе својих ћерки?
– Не, мада јесу оствариле мој сан, психологију. С Ланом сам снимила дует, има вокал који се слаже с мојим.
Како данас изгледа ваш дан?
– И даље идем касно на починак, слажем се с Оливером Катарином да „ноћ отвара“. Ујутро одмах крећем пуном паром. Најрађе бих да не кувам, али кувам, па кућа, све редом, а оно теже ми бединерка помаже једном недељно. Званично сам пензионерка четири године, али никад нисам имама више обавеза. Ма, вероватно их немам више, него ме године успоравају (смеје се). Суштински нисам ни осетила откад сам пензионерка. Осим што не прескачем „Слагалицу“ и „Агапе“.
Како се негујете? Да ли верујете у третмане који враћају лепоту и младост?
– Од своје 30. имам исту козметичарку, Емилију, која прави креме и тонике за лице. Фирмиране креме су ми правиле алергије. Не стидим се година ни бора и не бројим их. А дању се ретко шминкам.
Како одржавате кондицију потребну за наступе?
– Као млада била сам кост и кожа, имала сам убрзан метаболизам. Сачувала сам добру линију и после другог порођаја са 36, али после бомбардовања и неколико стресова стекла сам вишак килограма. Не робујем дијетама, велики сам гурман, слано пре свега! Због наступа некад једем пред починак, ноћу, тек око три, машим се тада и за чоколаду. Никад нисам пушила ни пила кафу, не волим јој укус. Ноге ме помало издају, па не шетам. Волим да мирујем кад имам времена, нисам љубитељ путовања.
Да ли сте икад помишљали да трајно оставите микрофон?
– Имала сам неколико година проблеме с гласницама, због замора материјала. Зато сам спустила тоналитет, од мецосопрана сам прешла на алт. Кад ми је Предраг Тозовац дао песму „Добро јутро, Шумадијо“, саветовао ме је да вежбам доње лаге јер с горњим радим шта хоћу. И никада нисам сасвим престала да певам.
Колико се сада радујете наступима?
– Једнако, као на почетку. Прву шаторску свадбу певала сам у Царевцу, где је рођен славни виолиниста. Прошла сам сва славља око Пожаревца, Градишта и Свилajнца, где се пева сатима и сви се хватају у коло. Каријеру приводим крају у свом вождовачком ресторану ЛМ. Имамо га већ 19 година, а ја певам петком и суботом већ 12 година у пратњи Пеђе Илића, клавијатуристе. И Изворинка пева код нас, па Нена Вукадиновић, доктор за евергрин, Јасна Ђокић, Саша Хаос… Викендом дајемо 15 одсто попуста за породичне ручкове.
Угоститељство није лак хлеб, али велика је привилегија певати под својим кровом.
Умем и данас да заплачем кад певам репертоар Усније Реџепове…
Шта нисте урадили, а желели сте?
– Нисам научила енглески! Учила сам руски, говорим влашки, мало шатровачки, разумем шпански… Волела бих да се боље сналазим с временом, да нисам толико попустљива, а жао ми је и што сам технички непросвећена. Тек сам недавно узела смарт телефон, нисам ни на једној друштвеној мрежи.
Волела бих и да сам богата, помагала бих сиромашнима и инвалидима.
Како се одмарате?
– Пасивно! Да могу, шест месеци бих живела на мору. Моја оаза је Љута код Доброте. Летујемо десетак дана у кући пријатеља, окупи нас се много и проведемо се одлично.
Шта никад нећете заборавити?
– Годину 1998. За шест месеци изгубила сам оба родитеља. Тада сам престала да будем нечије дете, живот ми је постао много тежи.
Шта би за вас била спокојна старост?
– Имала сам среће у животу… Или ми је такав карактер… Будим се срећна, волим живот. Кажем колегама да ћу и у инвалидским колицима наступати. Ако буде снаге и прилика, певаћу још дуго. Важно ми је да не будем физички немоћна и да не зависим од другога. Моја мајка је била јака, борбена, племенита жена, смејала се до последњег тренутка. Тако дочекати сто година, био би мој велики успех.
