Кад сам једног од ледених јануарских дана позвала Хида Муровића, добротвора из Новог Пазара, да се договоримо за разговор за Пензију, јавио се с Пештери. Обилази старе и саме нане, како у том крају зову баке, да види како су. Понесе нешто намирница. Да и њима неко отвори кућна врата. Помагање немоћнима његова је свакодневица више од 30 година, колико брине о људима по селима које су заборавили и родбина и држава.
Заборављене душе, тако их, с пуно љубави, зове.
Читава Србија грејала је зимус душу гледајући како је овај хуманиста једној заборављеној души, баки Станки Бакрачевић с Голије, увео струју.
Да помаже људима почео је давних осамдесетих, кад је као веома млад, тек је био војску одслужио, по Пештери, Рогозни и Голији куповао ћилиме да би их продавао у Турској. Обилазећи ове планинске крајеве виђао је људе који живе тешко и сами, а кад би њихове комшије питао ко су они, одговарали су му: „Eто, Хидо, ми им за севап дајемо и помажемо, па ако можеш, севап би био да и ти помогнеш.“
И помагао је. Одвајао је део зараде од ћилима и давао им за храну, одећу. Временом су и други људи, чувши шта ради, почели да му дају паре у аманет, да њима помогне онима у невољи.
Оних који дају све је више, њих зове добрим душама, а сада их већ има по целом свету, до Америке и Аустралије. За Хидова доброчинства сазнавали су, прво из текстова пазарских новинара, а касније и с друштвених мрежа, где бележи коме је помогнуто и где су паре, аманети како их назива и доживљава, отишле. А отишле су на изградњу кућа, куповину покућства, стоке, лекова. Од њих је за ових 30 година невољницима саградио тридесетак кућа, купио много шпорета, телевизора, веш-машина, али и коња, крава, коза, јарића, кокошака. Купио и лично кући довезао. Многе болне послао је у иностранство на лечење.
– Кад некоме изгори кућа или се деси каква друга невоља, зову полицију, ватрогасце и мене. Свуда имају мој број, ја сам као служба 92 – каже у шали овај ведри и доброћудни човек.
Помаже свима, и Србима и Бошњацима, као што и њему паре за помоћ шаљу људи свих нација, и цркве и јеврејске заједнице. Неки намене новац за тачно одређене људе, други препуштају њему да одлучи коме ће га дати.
Дуг је и предуг списак самохраних мајки, старих и немоћних које је спасио беде.
Уз помоћ добрих душа, породицу Шкријеља са седморо деце из дашчаре је преселио у нову кућу. Направио је и опремио кућу и Хамкији Куртановић, која је пре тога живела у брвнари. И Мирославу Дисовићу и његовој мајци Станки, чија је кућа до темеља нестала у пожару. Па породици Назима Коце, која је живела у трошној кући у нехуманим условима…
Посебно место у његовом памћењу резервисано је за неколико душа које су доживеле дубоку старост. Драгуна Мартиновић из села Јеребице на Пештери, која је живела 120 година, Нера Даутовић од Рожаја, поживела 110, а Милијана Пантелић из Тутина 104 године.
Обилазио их је много пута, као што и иначе чини са својим заборављеним душама. Не помаже он само материјално већ олакшава и души невољника, враћа им осмех на лице.
– Драгуни сам, имала је већ тада 120 година, доводио лекара за очи. Два дана пред смрт, кад је осетила да ће умрети, звала ме да дођем да се халали са мном. Рекла ми је: „Вала Хидо, ја сам ти путник.“ Ја сам јој одговорио: „Вала, нема да умреш, ја ти не дам.“ Она се на то насмијала. Знате ли шта значи насмијати човека у тим годинама!? Њен син ми је рекао да је заборавио кад је последњи пут видио да му се мајка насмијала и да му је милији њен осмех него да сам му два најбоља вола довео пред кућу – сећа се Хидо.
Коме год је намеравао да помогне, успео је.
Једино деветочланој породици Јелић с Горње Пештери никако да уведе струју. У 21. веку живе у мраку. Надлежни се изговарају да кућа Јелића 20 метара залази у Црну Гору, па зато не могу да им уведу струју, а кад су избори, сете се да их позову на гласање. Хидо се ипак нада да ће овог пролећа, уз помоћ добрих људи, успети да обрадује Јелиће, главу куће старину Томислава од 85 лета, његовог сина и снаху и шесторо унучади.
За свој рад добио је неколико признања. Највише од новина, од Вечерњих новости Златну плакету у акцији „Најплеменитији подвиг“, Блиц га је сврставао међу својих „20 величанствених“. Најновија награда стигла је у јануару кад је од Траг фондације добио награду Виртус за филантропију.
Још му се родни Нови Пазар није одужио, али обични људи јесу. Од њих свакодневно добија најлепша признања, кад му на улици кажу: „Браво, Хидо, свака ти част.“ Ипак, најмилије му је што непознати људи његовог оца, који има тезгу на зеленој пијаци, питају да ли је Хидо његов син. Па кад старина потврди, дају 50, 100 евра и кажу: „Даћете сину.“
– То је мом оцу, с његове 84 године, најбољи лек. Други му аспирин не треба. Он је тада срећан, а мени то даје снагу – прича.
У почетку, признаје, није имао подршку породице. Љутили су се и питали куда он то иде и има ли своја посла, него да само на друге мисли.
Међутим, кад их је једном одвео да виде како живе његове заборављене душе, нису се више љутили. Напротив. Супруга Џенета правила је пите и дудове да им понесе, мајка се, док је била жива, поносила сином.
Поносни су на оца и Емир, који живи у Бечу, и ћерка Емра, коју је зимус удао. Нада се да ће га Бог погледати и да ће и њих двоје бити срећни у браковима, као што је он, пуних 30 година, са својом Џенетом.
Донео славу Нусрету Оровчанину
Пуног срца, увек у покрету, благосиљан од људи, па га и здравље одлично служи. Фиатом, који је од добротвора добио за свој рад, Хидо обилази санџачка села и засеоке. Сви га знају. Полицајци умеју да га зауставе, али га не казне, само питају куда иде. Кад им каже да иде код неке сиромашне породице, питају: „Може ли и од нас 20 евра?“
Јавља се и чобанима које сретне поред пута. Једном од њих, Нусрету Оровчанину, то јављање је променило живот.
–Чуо сам га једном како пева, гонећи стадо коза на лисник. Пева човек, тресе се гора. Снимио сам га камером и ставио снимак на интернет. Тај снимак Нусрета је одвео прво до емисије „Никад није касно“, а затим и до наступа по западној Европи, где се људи одушевљавају његовим несвакидашњим гласом – испричао нам је Хидо.
Он не заборавља заборављене душе
Саградио је и опремио више од 30 кућа, купио много коза, крава, коња. Некима је увео струју, друге послао на лечење у иностранство
Хуманост је дар од Бога. Њу не можеш ни да купиш ни да продаш, рекао је Хидо Муратовић на додели Виртус награда
Прошлог лета је Станки Бакрачевић однео доручак, па су га поделили. Ко зна колико дуго она једе сама, каже Хидо
