Млађи када чују како садашњи пензионери тешко живе и да им се исплаћују и примања мања од оних која су им по закону обрачуната, обично кажу да када они остаре, пензија вероватно неће ни бити, већ ће се живети од нечег другог. Не знају од чега, али за њих има времена. Старији, који ће наредних година стићи на ред за пензионисање и којима је скоро касно да изналазе друге начине да подупру сигурност у старости, знају да ће пензија бити, али се плаше хоће ли од њих моћи да живе.
Њихова брига, по свему судећи, још није постала општа и државна, јер од надлежних из државе, сем спорадичних изјава да би у пензијском систему требало нешто мењати, нема назнака да се на томе и озбиљније ради.
– Не примећујем, а често сам у контакту са државним органима, да се размишља о будућности пензијског система. Брине се и прича само о садашњој ситуацији и како да се она реши, а за касније се слабо мари – каже Ђуро Перић, председник најбројније пензионерске организације у Србији, Савеза пензионера Србије, и потпредседник Партије уједињених пензионера Србије.
Према његовим речима, пензијски систем је већ сада озбиљно нарушен јер се пензије не исплаћују у складу са Законом о пензијском и инвалидском осигурању нити се усклађују два пута годишње, као што је било раније, него ад хок. И за почетак би, каже, ваљало уместо привременог закона о начину исплате пензија примењивати основни закон који регулише ову област, а то је поменути Закон о пензијском и инвалидском осигурању, кључни у овој области.
А када је реч о могућим бољим решењима за будућност, подсећа да је у златна времена био веома повољан однос броја осигураника и корисника пензија, па је и по пет-шест радника издвајало за једног пензионера. Тада је новца било и више него што је требало за исплату пензија, а последњи одрживи однос броја радника и пензионера у систему текућег финансирања, какав је наш и где се пензије исплаћују из доприноса који запослени уплате у Фонд ПИО, јесте три према један.
– Ми о томе можемо само да сањамо. Однос броја радника и пензионера код нас је скоро један према један, али је питање колико је и то тачно, јер је међу формално запосленима доста оних који се само воде да имају посао а уопште не примају плату, па сходно томе и не учествују у уплаћивању у пензијски фонд. Чак и да се сви незапослени запосле, то не би било довољно да се постигне поменути однос три према један, једва и два према један – каже Перић.
Он додаје да у наредним годинама ваља очекивати још неповољнију ситуацију пошто ће на ред за пензионисање стизати тзв. бејби-бум генерације, чију бројност ћемо тешко покривати новим запосленима.
Када се свему овоме додају и предвиђања да ће у будућности запошљавање изгледати знатно другачије него сада, јер ће се због технолошког напретка мењати потребе за радницима, поставља се озбиљно питање одакле ће се намицати паре за исплату пензија.
– Зато држава мора нешто да уради и да осмисли неки нови систем. Ваљало би сагледати како је тај проблем решен у другим земљама, да ли рецимо из Фонда ПИО треба да се плаћају све пензије или само старосне, као што има случајева у Европи, а да се породичне и инвалидске преместе у неки други систем исплате.
Он наводи да су код нас примања многих пензионера, пре свега пољопривредних, али не само њих, толико ниска да су се приближила износима социјалних давања, што је забрињавајућа чињеница. Просечна пензија, која је некада износила 60 одсто просечне плате, сада је пала на око 50 одсто, а после најновијег повећања плата за 10 а пензија за само пет одсто, очекује се да се тај однос још погорша и падне за проценат, два. С обзиром на негативна кретања, сасвим је очекивано да ће положај будућих пензионера бити још гори него што је сада.
Перић указује да је, осим других трендова везаних за рад и зараде, како у свету тако и код нас на делу гомилање богатства код малог броја људи, а с друге стране осиромашивање великог броја људи. Раније се, каже он, та прерасподела решавала револуцијама, а сада је време другачијих решења, демократским методама. Тако ПУПС предлаже да фирме односно делатности које остварују огромне профите, а реч је углавном о новим секторима, као што је програмирање, део зарађеног новца издвајају у посебан, нови фонд који би држава формирала и из кога би паре ишле за исплату пензија.
Момо Чолаковић, посланик ПУПС-а у Народној скупштини, каже да ће овај предлог и унапређење садашњег пензијског система бити тежиште њихових активности у наредном периоду.
– Када је реч о побољшању постојећег пензијског система, међугенерацијска солидарност као његов темељ свакако мора да остане, уз подстицање добровољног допунског пензијског осигурања, које се за разлику од обавезног додатног осигурања показало као добро – сматра Чолаковић.
Добровољно допунско осигурање, односно уплаћивање у приватне пензијске фондове, и према речима Ранке Савић, председнице Асоцијације слободних и независних синдиката, једно је од добрих решења за улагање у сигурнију старост.
– Чињеница је да већина радника нема новца за богзна какво издвајање са стране, али је такође чињеница да, живећи у социјализму када је постојала сигурност радних места и пензија, нисмо научени да штедимо за старост. Зато и многи који би нешто могли да уштеде за старе дане то не чине. Једноставно немамо навику да размишљамо од чега ћемо живети када остаримо – каже Савићева.
Допунско осигурање ипак је само допунско, а главна ствар коју је по њеном мишљењу неопходно урадити јесте да власт ради на економском опоравку, што би довело до повећања броја запослених. То би, уз веће зараде, допринело бољем пуњењу касе пензијског фонда и материјалној сигурности пензионера.
А што се реформи пензијског система тиче, јасно каже да је свака претходна била лоша по осигуранике, па би, како пола у шали а пола у збиљи рече, најбоље било да се ништа не дира јер увек може да буде још горе.
Економиста др Милан Ковачевић сматра да би било добро подсетити се како је Фонд за пензијско и инвалидско осигурање некада инвестирао и да и сада, што су и судови пресудили, поседује неколико бања.
– Фонд би требало да их упише као своје власништво и да располаже њима, било да их приватизује или нешто друго. Може да их прода и држави да их она приватизује, али свакако треба да их упише као своју имовину од које може да оствари неки приход – каже он, и додаје да је за тако нешто, а и иначе, Фонду ПИО потребан други управни одбор који ће њиме разумније управљати.
– Његов састав је сада такав да је држава превише заступљена, а они који уплаћују доприносе и примају пензије премало. То је неодрживо и ако рецимо проблем смањивања пензија у протекле три године дође до неког међународног суда, испашће да је држава неозбиљна јер је управљала фондом и довела га у лоше стање.
Ковачевић наводи да би и наша држава попут неких других могла да размишља о томе да социјално збрињава људе који немају.
– Можда ће иначе друштво у целини, на планети, ићи ка неким сасвим новим решењима. Као што се у Швајцарској размишља да би сваки човек требало да има неки минимални приход, а ако га нема да му га обезбеди држава. За тако нечим ће се вероватно трагати и у другим земљама, а ни ми не можемо остати изван тога. Код нас би можда минимална зарада могла да се уплаћује и некоме ко је незапослен, али би за ту сврху држава требало да постигне довољан привредни раст. То се, међутим, не дешава јер се државом управља лоше – каже Милан Ковачевић.
Да ће држава морати да тражи начина да збрине људе са малим примањима потврђује и једна изјава Александра Вулина, бившег министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Он је летос, поткрај свог мандата на овом министарском месту, на једном скупу посвећеном старима рекао да је то што сада огромна већина старијих од 65 година има нека примања последица некадашње високе запослености и високих плата.
– Сада је другачије и на ред за пензионисање стизаће људи којима се или нису уплаћивали доприноси за пензијско и инвалидско осигурање или им се уплаћивало на минималац. Сада је просечна пензија већа од минималне зараде, а замислите шта нас очекује за неких десетак година, када дође генерација са мало радног стажа или са минималним уплатама доприноса. Треба већ сада да се размишља како да се помогне тим људима – рекао је Вулин.
Пише: Раденка Марковић
Фото: Илустрација/Миленко Косановић
