Хуан Фернандез Елориага (72) у нашој земљи живи од шездесетих. Деценијама је био новинар и дописник, а каријеру је завршио на месту директора Института Сервантес
Пре пет година с места директора престижног Институа Сервантес отишао је у заслужену пензију. Готово пет деценија раније, попут многих младих у то време, у тадашњу Југославију први пут је стигао ауто-стопом. И остао до данас. „Београђанин“ Хуан Фернандез Елориага (72), рођен је у Билбау, граду на Атлантику на северу Шпаније, око 100 километара удаљеном од Француске.
Како је тих шездесетих година одлучио да посети Београд и колико се до данас овај град променио, била су наша прва питања.
– Не знам ни ја због чега сам се запутио баш овде, али сећам се да је ваша земља тада била у моди, а успут и веома лепа – каже Хуан. – Онда сам отишао на кратко и опет се вратио, јер сам током боравка стекао неколико пријатеља, већином Латиноамериканаца који су студирали у Београду. Кад се данас сетим свог првог доласка, наравно да се град од тада знатно променио, али, знате, постоје градови као што је Београд који упркос деценијама које су прошле остају препознатљиви. Чини ми се да су најупечатљивије промене у односу на шездесете Београђанка, Газела која је направљена на месту Мостарске петље и пешачка Кнез Михаилова улица. Промена наравно има и много више, али ако мене питате, мање су важне јер их очи асимилирају и интегришу у свеопшти појам града.
Убрзо је уписао социологију на Филозофском факултету. Како каже, професори су били добри, неки чак и бриљантни, али озбиљни.
– Оно чиме сам био очаран јесте да су двориштем факултета шетале кокошке. Припадале су домару и његовој жени. Временом су нестале кокошке, онда и домари, а у међувремену се изградила нова зграда Филозофског факултета – каже са сетом наш саговорник. – Завршио сам социологију и након тога сам годину дана учио савремену историју Балкана. После тога сам се бавио преводима и писањем за шпанску штампу. Постао сам дописник Ел Паиса и радио и за шпански државни радио. Кад ме је ангажовала шпанска државна новинска агенција ЕФЕ, отишао сам с породицом у Атину.
Хуан се оженио с дамом рођеном у Шпанији, ћерком Шпанкиње и Србина који се у овој земљи борио као члан Интернационалних бригада.
– Умрла је 1999. године, с њом сам имао двоје деце, а имам и унука коме је три и по године и у потпуности је билингвалан – течно говори на шпанском и српском. Пензионисао сам се пре пет година као директор Института Сервантес. Тренутно живим на релацији Београд–Шпанија, али више сам у Београду.
На питање која је његова најјача спона са Србијом, рекао нам је да су то свакако његова деца и навике.
– Вероватно и чињеница да овде живим толико дуго, а надам се да ћу живети још толико – каже Хуан. – Човек се навикне, а навика је лепа. Београд је пријатан, а још једна спона је што овде имам и стан. Први пут сам дошао због здраве радозналости, Југославија је била врло интересантна земља. У Шпанији је уживала симпатије иако са шпанским пасошем није био ауторизован улазак у земљу све до 1975. године, кад је шпански диктатор Франко умро. Стекао сам много пријатеља кад сам дошао први пут, а касније сам дошао и уписао социологију. Седамдесетих година стално сам говорио себи: „Идем следеће године“, па би прошла још једна, па кад бих погледао календар, видео бих да је много времена прошло. Али пролазило је добро и корисно. И остао сам.
Наш саговорник је највећи део каријере провео као новинар, углавном на Балкану. Био је шеф дописништва шпанске државне агенције ЕФЕ, прво из Атине, а кад су почели ратови у бившој Југославији, прешао је у Београд.
– Још не могу да верујем да су се ти ратови десили, али, ето, десили су се. Запад је направио много, много грешака. Најружнија је бомбардовање 1999. године. Али, морамо признати да је главна инцијатива и одговорност за распад Југославије на самим Јужним Словенима. Али шта ја то вама причам? Мени је исто толико жао колико и вама – искрен је наш саговорник.
Као и све наше саговорнике, питали смо га како му протичу пензионерски дани и да ли се сада више одмара. Међутим, Хуан је поново почео да пише од како је схватио да се помало улењио.
– Време ми пролази брзо, али доста сам се улењио, па сам решио да се активирам и ево већ два месеца пишем повремено за један квалитетан недељник. Иначе гледам филмове, читам, кувам себи, али радо позовем и пријатеље на вечеру. Идем редовно на ручак у кафану „Лепи изглед“ близу Сајма. Моји дани су врло једноставни, као што видите – каже Хуан.
У Београду највише воли реке, иако уопште не воли да пеца. Али, обожава да једе рибу.
– Мислим да је Београд град с највећом количином слатке воде у Европи. Од речних риба највише волим смуђа, краљицу рибе по мом мишљењу, иако углавном више волим морске од речних. Интересантно је да се смуђ у Шпанији сматра инвазивном врстом. То значи, кад би пушатали смуђа у шпанске реке, будући да је реч о месождеру, он би појео аутохтоне шпанске врсте. Али, као и код људске врсте, инвазивне рибе ће наћи своје место у речном друштву Шпаније. Немојте мислити да пецам, уопште не пецам, превише се нервирам кад пола сата риба не гризе.
У нашој земљи влада мишљење да смо веома слични са Шпанцима. Како се то често каже, блиски су нам темпераменти, гурмани смо, волимо музику и фудбал. Да смо у праву потврдио нам је наш саговорник који је истакао да веома личимо.
– Према савременој антропологији постоји једна људска раса, али постоји и врста школе темперамента, према којој се не изражавају исто један Кинез или Енглез или један Шпанац, не реагујемо сви исто. Мислим да су Срби и Шпанци веома слични, јер уживамо много симпатија у свету. Ви међутим још увек пролазите кроз период непопуларности због црне легенде коју су појединци направили о вама деведесетих година. Користим израз „црна легенда“ јер у Шпанији постоји историјски феномен према коме су ривалске силе у XVI веку кривиле Шпанију за лошу жетву у Енглеској или Француској. За све су били криви Шпанци, а неки англосаксонски историчари су називали шпанског краља Филипа Другог „јужњачким ђаволом“. То је прошло, а сада већина Европљана воли Шпанију. Верујем да ће се и с вама десити исто.
Познато је да у Шпанији пензионери уживају, знају да се одморе и награде кад коначно оду у заслужену пензију. Наравно, Хуан каже да је баш као и на било ком месту у свету пресудно то каквог су здравља и колика им је пензија.
– Али, углавном лепо живе. Шпански здравствени систем је један од најбољих у Европи. Нисам веровао, али кад сам почео да га редовно „користим“, видео сам да не претерују. Још ако додамо климу, то је добра земља за пензију. Много Скандинаваца, Немаца и Енглеза проводе зиму у Шпанији, земљи која је знатно јефтинија од северне Европе. На интернету читам да се нуди и доста послова за пензионере, углавном са скраћеним радним временом.
Читаоцима магазина Пензија некадашњи директор Сервантеса пожелео је добро здравље.
– Желим да вас болест стигне кад вам буде 112 година. Дотле вам поручујем да будете дисциплиновани кад је реч о лековима које вам је преписао лекар и редовним прегледима. Мислим да сте мање озбиљни према себи него према другима. Код Шпанаца је обрнуто – закључио је на крају наш драги саговорник.
Света Гора
Много је путовао, углавном на југ и исток, и неколико пута посетио је Турску, Бугарску, Албанију, Румунију и Грчку. Света Гора на њега је ипак оставила најјачи утисак.
– Те две недеље које сам провео тамо, углавном у Хиландару, на мене су оставиле снажан утисак. Мојим пријатељима увек препоручујем да посете Свету Гору, то је нешто невероватно лепо, импресивно – каже наш саговорник.
Пишу Александра Димић и Ивана Лабовић
