Не хвалим се, него да објасним шта значи „зиповано време“. То сам измислио деведесетих, кад сам мање-више бивао отпуштен и без посла био дописник угледног словачког листа „Правда“. Тим згушњавањем времена, као кад се на компјутеру више тешких материјала „испресује“ и спакује (зипује) ради лакшег слања, покушавао сам да читаоцима кадгод објасним како се овде за неколико недеља (година) деси више тога него код њих у два века.
Иначе, процес зиповања је аналоган и, рецимо, товарењу сена на кола или приколицу, пре него што је „измишљено“ балирање: товари се, па се гази, да се слегне, да га више стане… И сад замислимо да у то сено падне и нека игла. Ни у негаженом сену је не бисмо нашли, а некмоли у овом „зипованом“.
Тако се и у процесу распада СФРЈ уз крв и ратове (док су Словаци преживљавали „велику политичку кризу“ пошто читава три месеца нису могли да усвоје Закон о лустрацији) у нашем зипованом пласту потпуно загубила једна игла. Верујем да се нико више и не сећа, а знам да медији на то никад нису подсећали да је раних деведесетих, док још није било толико прокрварило, био и један формални покушај да се формира једна „скраћена“ СФРЈ. У Скупштини је држана седница на којој су били (не сви) делегати из тадашњих република, без Словеније и Хрватске, као покушај образовања те неке мање државе.
Много се, највише, око тога трудио Александар Митровић, „српски“ потпредседник владе Анте Марковића. Али су се Киро Глигоров и Алија Изетбеговић у томе поколебали… Пропала је такорећи истог дана. И потонула у заборав.
Ово је само мали пример како се понављају, модификују, укрштају и преплићу многе државотворне идеје о фамозној, несрећној заједници јужних Словена и пример да их је много више, да су комплексније и да се не могу свести само на оне у којима је Југославија сваком народу била „тамница“, или пак фактор еманципације.
И да се коначно вратимо на „голицаву“ занимљивост из наслова.
Ове године се поводом сто година формирања Југославије појавило много штива о томе, па и о једном од њених главних креатора, краљу Александру, Ујединитељу, који је чак и синовима дао (троједина) имена — српско, хрватско и словеначко.
Изашле су и две књиге мојих пријатеља. Вук Драшковић је написао роман „Краљ Александар од Југославије“ из кога „вири“ и документација, али и ауторов идеализам. А Драган Стојковић, издавач, власник „Мостарта“ је штампао (случајно је испало, својеврсну „контракњигу“ Драшковићевој) репринт дела Светозара Прибићевића „Диктарура краља Александра“. Њу је овај српски првак из Хрватске, чија је странка коалирала са Радићевом (касније Мачековом) Сељачком странком, написао и објавио у Паризу, такође децембра, 1932. године.
Базирана на личним сећањима и белешкама, она се ипак узима као значајни историјски извор, иако има примедби да је превише оштра према краљу, а пристрасна према неким страним сферама утицаја. Без обзира на то, из ње узимамо део који међу многим решењима за „склапање и расклапање“ Југославије, говори баш о оној „игли у зипованом сену“, а можда осветљава и лакоћу с којом се СФРЈ растала са Словенијом, тешкоће да то учини са Хрватском, те да су идеје „ампутације“ западних земаља и раније бивале „на столу“.
Елем, ради се о данима после убиства у Скупштини јуна 1928. године, кад се рањени хрватски трибун и вођа Стјепан Радић још налази у болници у Београду, а Прибићевић га од прилике до прилике као коалициони партнер заступа у покушајима решавања кризе. Он и Радић, односно њихове странке, залажу се да се криза, а пре свега незадовољство и бес у Хрватској, превазиђу оставком тадашње владе и расписивањем нових избора. Краљ и српске странке оклевају. Радић овлашћује Прибићевића да га у свему заступа, па у једној аудијенцији он предлаже Александру Карађорђевићу да прелазну владу образује опозиција, а да баш Радића одреди за „мандатара“. И овако му то објашњава:
„(…) Не знам да ли ће Радић остати у животу, или ће умрети. Али знам, да ће, ако Радић умре као претседник владе, његов погреб ће бити манифестација династији и народном јединству. Ако умре као вођ Хрвата – раздражених убиствима у Скупштини – који нису добили никаква задовољења, у томе случају његов погреб биће почетак распада државе. Изволите изабрати.“
Натезања и перипетије су тих дана бројни, а у тренутку када се Радићево здравље толико стабилизовало да је одлучено да 8. јула може да путује у Загреб, јер је „горео од жеље да се нађе међу својима, на својој земљи“ Прибићевић вече пре тога „око 8 и 30“ добија телефонски позив у Двор, пошто краљ „жели нешто с њим да говори“.
„У претсобљу нисам дуго чекао и, на моје велико изненађење, појавио се краљ. Није био обичај да се аудијенције одржавају у претсобљу. Краљ ме је понудио да седнем па, пошто је и сам сео, почео је да чита једну изјаву, написану на плавој хартији.
Моје изненађење је расло и наједном сам се обратио краљу са питањем: ’Ви ми нешто читате? Изненађен сам тим поступком који ми има изглед ултимативног саопштења. Мислио сам да сте ме позвали на разговор.’
На то краљ стави у џеп хартију па поче осорним и испрекиданим гласом:
’Хтео сам да вам прочитам, да буде тачније. Али могу исто тако и да вам кажем. Господине Прибићевићу, изгледа ми да г. Радић одлази сутра за Загреб. Молим вас да му предате моју поруку да сутра може у Загребу да прокламује расцеп. Ми више не можемо да останемо заједно са Хрватима. Нећу да имам никакав рат са Хрватима. Пошто не можемо да останемо заједно, боље да се раздвојимо. Боље да се растанемо у миру, као Шведска и Норвешка. Ако Радић прима мој предлог, он сутра може да прокламује оцепљење . Ми ћемо отуда повући наше трупе, а оставићемо тамо само неколико јединица на граници, да не може да се каже да смо те крајеве оставили Италијанима. Па кад тамо буде уређена народна одбрана, повућићемо и те јединице.’
Био сам запрепашћен… да ли је тај предлог озбиљан, или је по среди застрашивање…
’Ја не могу званично да саопштим вашу поруку Радићу… Што се мене тиче ја је сместа одбијам…’“
Наставило се и касније тако: потом диктатура, па атентат на краља, па пред следећи рат слични проблеми и Споразум Цветковић – Мачек… Не само да је та „игла“ остала у пласту, него се зна да их у њему има још много.
