Рад научника са Стенфорд универзитета улива наду да је могућ проналазак ефикасне терапије за Алцхајмерову болест. Они су открили да нервне ћелије одумиру због тога што друге ћелије, задужене за чишћење мозга од вируса и бактерија, не ураде свој посао. Зато кажу да је пут до лека једноставно подизање имуног система.
Др Владан Бајић, научни саветник Лабораторије за радиобиологију и молекуларну генетику Института за нуклеарне науке „Винча“, објашњава да нервне ћелије задужене за чишћење мозга од вируса и бактерија (микроглија) функционишу добро у младости, али како године пролазе, протеин ЕП2 спречава их да обављају посао како треба. Блокирање тог протеина омогућује „чистачима“ да поново несметано обављају свој посао и уклоне лепљиве плакове који оштећују нервне ћелије код оболелих од Алцхајмера.
На Стенфорду су успели да оболелим мишевима поврате памћење блокирањем протеина ЕП2, чак су генетским инжењерингом направили мишеве који уопште немају тај протеин, па не могу ни да развију деменцију.
– Треба знати да је Алцхајмер смртоносна болест и да пацијент умире за 5–10 година од дана дијагнозе. Као генотоксиколог и неко ко се дуги низ година бави истраживањима Алцхајмера, знам да је ова болест последица убрзаног старења. Али данас се процеси убрзаног старења прикривају лековима и наравно долази до повећања свих дегенеративних болести после 60. године живота – подвлачи др Бајић.
Он је 20 година радио у фармацеутској индустрији и зна да је зарада на Алцхајмеру велика, без обзира на недостатак ефикасног лека.
– Ипак, мислим да тешкоће у проналажењу лека нису резултат неке завере – каже – већ чињенице да су истраживачи усмерени на последице, а не на узрок болести. И зато толики број клиничких истраживања пропада. Лично сам оптимиста и верујем да ће лек бити пронађен јер ће за 35 година све технологије напредовати десет пута. Али шта ће бити уколико се лек не пронађе? До краја овог века близу пола милијарде људи на планети, који ће до тада оболети од Алцхајмера, вегетираће на терету заједнице и својих породица. Како ће изгледати наша цивилизација ако неколико процената људи буде живело без емоција и могућности да обављају најбаналније радње по којима се разликујемо од животиња? Како ћемо правдати енормне трошкове њиховог збрињавања ако се генерације младих и оних најпродуктивнијих, припадника средње генерације, буду бориле за голу егзистенцију, са све мање мотива да учествују у продужетку људске врсте? Хоће ли се тиме отворити простор за постављање питање смисла људског постојања, а посебно смисла продужетка животног века по сваку цену?
„Свако жели дуг живот. Али нико не жели да буде стар“, писао је аутор „Гуливерових путовања“, ирски књижевник Џонатан Свифт. Али која је сврха дугог живота ако бисмо, како тврде научници, са 120 сви имали Алцхајмера? Није ли смисленије тежити пре свега побољшању квалитета живота, да се релативно здраво и садржајно живи и са 70 и 80. Ко је тај што свесно и искрено жели да превали стотку, а да последњих двадесетак година проведе као биљка, непокретан у кревету, злостављајући оне до којих му је највише стало? И коначно, колико је уопште човек заслужио дуг живот ако се према другим живим бићима, биљкама, животињама и осталим људима, понаша са све мање емпатије, бахато доводећи у питање опстанак читаве планете?
