Надежда Нада Блам (66) носи корене дорћолске јеврејске породице. У родном Београду од малена је у породичном уметничком окружењу упијала лепоте, дражи и изазове позоришне и музичке сцене. Као дете је завршила нижу музичку школу, лепо је певала и рецитовала. Спонтано се обрела на студијама глуме на Факултету драмских уметности. Каријеру је започела у мјузиклу „Коса“ у Атељеу 212, а затим одиграла бројне улоге у Позоришту на Теразијама, Атељеу 212 и Народном позоришту у Београду, где још игра.
Воле је деца јер је у цртаним филмовима позајмила глас анимираним ликовима Оливи, Ејприл, Ирми, Речету, Скајворпу и Спајку. Има много обожаватеља и међу одраслом публиком због врсних рола у ТВ серијама, филмовима и позориштима.
Има ћерку Сару и унуку Лину.
Од 2016. године првакиња београдског Народног позоришта је у пензији, а као да није. Ради и живи пуном паром, у складу са својим ведрим и енергичним темпераментом.
Какви сте били у детињству?
– Била сам дебељуца, сисала сам палац и волела да певам. Била сам врло повучена, нисам уопште показивала знаке данашњег „безобразлука“ на сцени.
Да ли сте имали уметнике у породици и срећно детињство?
– Моја мајка Жана је учила глуму у класи Раше Плаовића. Била је лепотица и одиграла неколико мањих филмских рола у филмовима редитеља Радоша Новаковића. Удала се, родила сина Михајла Мишу и мене, и није се бавила глумом него бринула о породици. Утицала је да заволим уметност, учила ме да рецитујем, а Мишу је подстакла да у шестој години почне да свира виолину. Родитељи имају велике амбиције за децу сада, некад и нереалне, а наши родитељи су ослушкивали наше жеље и капацитете. Отац Рафаило је био професор виолине, свирао је код чувеног виолинисте Царевца, био капелник народног оркестра у Радио Београду. После Другог светског рата није могао да се прилагоди новим политичким приликама, није хтео да постане комуниста, радио је као педагог. Брат и ја смо закачили 50 година балканског мира, моја ћерка није у свом детињству. Провела је са 14 година неколико ноћи у подруму 1999. за време бомбардовања.
Какви сте били у младости?
– Живот тражи да се човек сваки дан суочава са стварношћу. Млади људи у јавном животу понекад умисле да су много важни, а заправо су као тиски цвет с кратким професионалим животом. Опасно је умислити свој значај, то је озбиљан проблем. Била сам лепо васпитана, па иако сам као већина младих често била у облацима, нисам дозвољавала себи да будем охола, умишљена и нисам веровала да од мене све почиње.
Који глумци и певачи су вам били узор?
– Пријатељице моје мајке, глумице Мира Бобић, Мира Ступица, Дивна Ђоковић су често долазиле у наш стан. Од детињства ме је одушевљавало што су дотеране, лепе, носе наушнице, обућу с високим штиклама. Деца не разумеју професије, али визуелно упијају утицаје. Тата је свирао у позоришном оркестру, а ја сам као дете с осам година певала у неким комадима пре него што сам одлучила да будем глумица. Глумац Слободан Слободановић и глумица Оља Крастић играли су у театру Бошко Буха у дечјем комаду „Том Сојер“. Оља је играла Биберче, мушки лик. Често сам чекала после завршетка представе да их видим ван сцене. Певачи Лола Новаковић и Ђорђе Марјановић су ме фасцинирали, касније сам их упознала.
Да ли сте рано осетили да је глумачки хлеб горак?
– Још као дете сам осетила припадност позоришту, то се никад није променило. У време кад сам одрастала и одабрала глуму, многи комунисти су поштовали уметност и уметнике. Сада се то често заборавља и мењају се тезе. Од почетка сам знала да ми глума неће донети материјално богатство, али сам је одабрала за душу.
Где сте први пут играли на сцени?
– У осмој години сам свирала вергл у представи „Без кривице криви“ у Народном позоришту. Прва професионална рола ми је била у мјузиклу „Коса“ пре студија, а затим сам је опет ту играла на другој години студија глуме. Од треће године студија била сам стипендиста Театра на Теразијама. После сам две године радила у Атељеу 212, а онда сам одабрала рад у Народном позоришту.
Како сте градили каријеру?
– Ниједан корак нисам промишљено правила кад сам је започела. Сасвим другачије од младих који дођу из провинције и гризу у метрополи да се не врате у родни крај. То сам тек недавно схватила. Нисам никад била лења, напротив, али нисам имала ни жилавост ни суровост да грабим своје место на сцени. Борбе ни данас не престају, али много размишљам и рационализујем ситуације. Никад не кривим друге, за све добро и лоше тражим своје заслуге. Напунила сам 40 година радног стажа, а у 2016. сам се пензионисала.
Да ли сте имали периоде с недостатком посла?
– После порођаја сам имала двогодишњу паузу и требало је времена да опет нађем улоге. Одсутност те мало казни што „ниси био на часу“, та суровост је у овом еснафу одувек присутна. Многе моје колегинице су се брзо после порођаја враћале на сцену.
Опет бисте одабрали исти позив?
– Маштала сам да будем судија, али глума је тешко заустављива потреба и жеља. Опет бих била глумица. Било је и одбијених улога, никад нисам била алава глумица.
Имате ли прилику да младим људима који би да буду глумци дате савете?
– Трудим се да им дајем што безболније „инјекције“. Тешко је бити мудар кад ти млад човек каже: Глума је моја потреба.
Данас многи верују да су рођени за глуму. Да ли вам то смета?
– Имам свој пут, немам проблем што постоји конкуренција. Прихватам трендове у сајбер времену, прилагођавам се да опстанем.
Шта сте изгубили избором глумачке професије?
– Практично сам рођена у позоришту, то ми је рано дало лекције о глуми. Сазнала сам све на време, знала сам шта ме чека, нисам изгубила ништа због глуме. Али, нисам никад била спретна са компромисима и понудама под одређеним условима. Поготово се не сналазим у политици вођења уметничких послова иако многи верују да су вешти у политици. Немам такта, дипломатије за то, не знам да кажем праву ствар у право време.
Које улоге сада имате у позориштима?
– Најновија је рола у комаду „Мушка сигурна кућа“ у Народном позоришту у Грачаници. Често гостујем с једном дечјом и представом за одрасле које играм с Мином Лазаревић. У Народном позоришту имам роле у четири комада. Позориште ми је одувек најдража и најтежа сцена.
Има пуно старијих људи у позоришној публици?
– Добра представа увек има публику, а међу њима има пуно старијих. Још се лепо обуку за одлазак у позориште, као за посебан вечерњи излазак.
Да ли сте сада спремнији на компромис него у младости?
– Прецизно знам где је рампа у односу с људима. Већина пријатеља су ми вишедеценијски и из гимназије. Било је и пауза и неслагања, а после неколико година смо се опет нашли. С некима из младости путеви су ми се разишли. С колегама се дружим око радних сати.
Колико је пензија променила ваше осећаје у животу?
– Осећала сам благу нелагоду и радост у дану кад сам се пензионисала. Одмах сам се ошишала и променила фризуру. Глума не може да остари јер увек има улога за старе људе. Млади могу да глуме старије. Младост не може да се имитира.
Можете ли да замислите свој 100. рођендан?
– Моја тетка је прославила 102. рођендан. Она би понешто заборавила, али била је весела у то доба. Волела бих што дуже да живим и што дуже примам пензију. Можда до 102. стекнем и мужа, да се нашалим… Зато желим да почнем да се бавим гимнастиком. Бављење изнутра ме је прилично потрошило. Нисам баш дисциплинована за своју физичку кондицију, самосажаљива сам кад не бирам залогаје, не постим, не штедим цигарете.
Нада у младости и данас. Колико сте сада другачији?
– Губила сам нит понекад, као у магновењу, то имају сви млади људи. Младост је узнемирено, тешко доба, јер тада треба да се воли, оснује породица, гради професија. Велико је узбуђење кретати у живот, као непосредно после пуцња на почетку трке. Лутала сам и у љубави и у пријатељствима, било је кик-бокс удараца. У младост се не бих вратила. Моје укрштене речи су се сложиле како треба, све се дешавало у право време, остало ми је још неколико речи.
Шта бисте променили из прошлости да можете?
– Сада бих мање била искрена, лајава и истеривала правду, оно што сам радила пре. Данас сам уздржанија, иако је то супротно од мог карактера, али ваљда могу то да дозволим себи, јер сад сам у зрелим годинама. Немам жал ни за чим, да сам могла, родила бих још деце. Али та хипотетичка питања не воде никуд.
Кад сте осетили праву зрелост?
– Кад су ми у истој години умрли родитељи, а и развела сам се. Имала сам помоћ пријатељице психотерапеута да издржим улогу самохране мајке и глумице. Сада се добро осећам. Тада нисам била свесна како сам се напорног посла латила да самостално подигнем дете.
Верујете ли у љубав?
– Готово сви желимо да имамо љубав. Тако и ја. Није тачно да брачни папир није битан, то говорим јер сам била у браковима, разведена, удовица, сама, у ванбрачној вези. Да се удам поново требало би да ми се деси неки много велики махер, интелигентан. У овим годинама имамо своје терете из читавог живота, а морамо и партнерске да преузмемо. Стално сам заљубљена, од кад знам за себе имам срце у очима.
Улога мајке вам је била прекретница?
– Материнство ми је у 32. години донело нову спознају живота. Сара је костимограф, ради у позоришту. Са ћерком сам блиска али јој се не мешам у живот док не затражи помоћ или савет. До одређеног њеног узраста сам се мешала у њен живот, али сам упозорена благовремено кад треба да станем и препустим јој њен живот. Урадила сам добар посао с њом, било је тешко и за велику цену, али није ми жао. Цела моја каријера би била бесмислена да не могу да се похвалим својим дететом. Ја сам њена мајка, не другарица. Од ћерке сам научила да будем промишљенија и тактичнија.
Имате и унуку?
– Имам унуку Лину (6). То је опуштенији однос него бити мајка, комотније је и прелепо. Ћерка ме упозори да треба мање да се физички трошим кад сам с унуком да бих издржала, да то није позоришна представа да треба да забавим унуку него да се опустим.
Који период живота вам је био најпријатнији?
– Од 35. до 45. године још можеш све, тај ми је био најлепши. Ниси премлад, ниси престар. И нико не може ништа да замери.
Како се данас осећате?
– Више сам времена потрошила да се интегришем него да глумим. Добро је осећати се достојанствено у трећем добу. Важно је да кад почнеш да седиш, немаш чега да се стидиш. Велики сам поборник тога да човек уради таман колико може. Максимално сам урадила све колико сам могла.
Колико сте сујетни?
– Била сам мало сујетна, али не да ме разори него сачува достојанство.
Како сте преживели прве боре, стрије, целулит?
– О томе не треба размишљати превише да се не полуди. Много сам радила и нисам о томе размишљала нити размишљам. У Америци сам купила увеличавајуће огледало и у њему све видим и прихватам. Није једноставно сазнање да више ниси млад, али то није пех него природан биолошки процес. У великом свету уметничке индустрије траже да деценију изгледаш исто на сцени, али у Србији се не исплати преправљати се за улоге. Играм и баке, и нико не тражи да глумим цуре код нас. Бојим се хируршких дорада. Имам право на своју старост и то ми се допада.
Живите ли здравим животом и шта то за вас подразумева?
– Колико ми приходи омогућавају. Имам звање првака на сцени Народног позоришта. Али у нашем занату мораш да радиш док можеш јер су нам мале пензије. Радо бих имала више слободног времена уместо да глумим. У Војводини поред Дунава имам викендицу, где се опуштам. Волим да се рано пробудим, садим цвеће и воће, јурим кртице јер их је најезда ове године. Под старе дане сам заволела природу. Кад сам у граду, прија ми предах уз шољицу кафе, цигарете и разговор с пријатељима.
Да ли вас оптерећује познатост у јавности?
– Радо се фотографишем с људима који ме препознају и пожеле да се сликамо. Али, познатост не даје на пример право на цењкање на пијаци, а просјаку даш пристојан новац да не прокоментарише сићу од тебе „с телевизије“.
Имате ли порок?
– Избор партнера. Нисам добро бирала. И страствено волим дуван, али шта ћу. Ја то тако.
Шта је за вас идеално треће доба?
– У Србији је то компликовано. Најважније је да се с довољно новца за голи живот обезбеди достојанство и здравље, ако може.
Зашто је добро бити Нада Блам?
– Ведра сам и са духовитошћу гледам на живот. Искусила сам и невољу и срећу. Умем највише на свој рачун да се смејем. Жене су мање духовите од мушкараца. Комедија ми је и најдражи глумачки задатак. Не хулим на свој живот и увек размишљам шта ћу још моћи да урадим.
