По неприкосновеном усуду смрт није синонимна ниједном значењу – од његовог настанка до њеног оглашавања, нарочито када у својој субмисији прерано обгрли, или још суровије речено, отме из живота некога ко се тек обзнанио свету. Међу њеним раним „изабраницима“ нашао се, нажалост, и Милош Видаковић, угледник младобосанске књижевности – књижевни критичар, песник, преводилац у најави и прозни писац, утихнут у тек дотакнутој двадесет четвртој години живота (1915) – исцрпљен, недоречен, затамњен мукама које су предочавале догађаје пре и током Великог рата, а након тога примакнут забораву који је одвећ дуго трајао – више од пола века.
Осујећен за могућност да свевиди учинак покретача стваралачке модерне, у којој се тек зањихао и његов дух, младобосанац Милош Видаковић, пријатељ Ива Андрића, близак пријатељ Димитрија Митриновића је, ево, добротом и залагањем посленика у култури у његовом завичају – Рудом, ликом и делом васкрсао, ваљда до размере која ће даље одолевати времену и често свеприсутној нехајности.
Милош Видаковић је већ у првим опажајима успео да разуме патографију века у коме се једва заподео његов стваралачки дискурс, разуме се, блиско везан за идеју слободарства, дакле буђења свенародне свести. Сасвим разумљиво има ли се у виду његово настојање да у свом пролошком прослову с почетка „Царских сонета“ говори о потреби која из њега исијава / да из загробног живота подигне и / својим животом оживи / оне који су / митске сенке / из ко зна којих све ратних епопеја протутњалих камогод су / ветрови рата вејали /, нашим и иним просторима.
Један од изузетних тумача Видаковићевог стваралаштва Предраг Палавестра, који је, при утиску сам, изузетно комплексно сагледао и анализирао тај скромни, смрћу прекинути литерарни опус – „Царске сонете“, разуме као / живописне и уверљиве слике, али често без дубљег унутарњег значења /. Но, не треба губити из вида да је у питању тек заметнути критичар и лирик који би, да му смрт није одузела шансу, значајно приновио књижевнокритичку баштину времена у коме је стварао.
Његов књижевнокритички опус разлистао се из младобосанске идеје о валоризацији етичко-естетичких захтевности, у времену које су у домену књижевнокритичке мисли обележили Богдан Поповић и Јован Скерлић. Али колико год да је био у њиховом трагу, Видаковић је остао самосвојан, доследан у избегавању прве и потоње, карактеристичних за тај временски ток, између којих се, неретко, губило очекивано значење. С тим у вези, истраживањем његове списатељске рецептивности могуће је запазити да је у књижевнокритичком домену – да му се живот даље зањихао – могао најдаље да дотури.
И за садашње прилике импресивно је његово трагање за најбољим у образовању, будући да је путовао и учио у европским земљама, где се у том домену највише давало. Такав лични приступ омогућио му је да упозна стране књижевне домете и преводећи их приближи (бар неколике) нашој тадашњој читалачкој јавности – попут „Плаве птице“ Мориса Метерлинка, белгијског нобеловца.
О „Царским сонетима“ Милоша Видаковића учињени су вредни критичко-есејистички записи, али се и даље отварају неколике могућности супстанцијалног приступа – тумачења уз свегледање ширег друштвеног контекста, упоредних семиотичких анализа његовог стваралаштва, све у функцији ближења ововременим генерацијама. Јер у условима када се о значајним датумима наглашавају покушаји ревизије догађаја пре и током Великог рата, ваљано је предочити да младобосанци нису били терористи, већ слободари, са императивним циљем да тиранину „покажу пут“, и то је учињено. Један од оних који су стремили том циљу био је и Милош Видаковић, који је, као и сви младобосанци, превасходно желео да буде песник, и то јесте био.
Видаковићева превизија догађаја који су у црно завили небројене надгорњава се у неколиким песмама, подно наслова „Царски сонети“, а мени се, рецимо, унедрила његова слутња изречена пре великих ратних збивања, у песми „Тишина“, у којој се експлицитно открива тумачење злокобности упарених – тишине и туге у граду у коме / спавају мртви људи /, где отварање и затварање капија оставља застрашујући шум, који, нажалост, никога / не може да прене /. У таквом апокалиптичном сновиђењу, Видаковић записује / сва срца су утишана / и вољени град тихује – месечари, и / сахат кула ћути /, а подно / мртвих кровова / сан је потпуни бесмисао, јер тмина и тишина господаре.
