Као и код нас, можда чак и јаче, у „Земљи излазећег сунца“ владају тропске врућине, а најефикаснији начин за борбу против њих, осим лаке одеће, лепеза и сунцобрана, јесу јегуље на жару! Чим лето дође, а у Јапану температуре умеју да буду несносне целог лета, почињу да се пале роштиљи на којима се пеку јегуље, једна од највећих посластица јапанске кухиње.
Као стриктним будистима, Јапанцима је месо вековима било забрањено као храна, па су открили да су јегуље најбољи извор протеина, калорија и витамина који може да постоји.
А пошто Јапанци мисле да се организам треба добро „наоружати“ за врућине како би топлоту лакше поднео, још вековима раније одлучили су да су јегуље на жару најбоља летња храна. Јегуље се посебно гаје у за то предвиђеним рибњацима, хватају у планинским рекама, којима Јапан обилује, али и увозе, све да би се задовољили захтеви Јапанаца, који увек поштују захетеве сопствене традиције.
Ресторани с јегуљама на роштиљу веома су чести у Токију и другим јапанским градовима, а јегуље нису тако јефтине, тако да Јапанце борба с врућином на овај начин прилично кошта. За малу порцију јегуља треба платити око 1.000 динара, уз рибу печену на жару сервира се кувани пиринач, па је онда доживљај потпун.
Витамини Б1, Б2, А, Е, Д, калцијум, калијум, гвожђе, цинк, то су, осим изванредног укуса, само неки од састојака који Јапанце терају да лети стану у ред испред ресторана специјализованих за јегуље на жару. Јегуље, осим тога, повољно утичу на смањење холестерола, стабилизују крвни притисак и спречавају артериосклерозу.
Осим јегуља, лети се много једе сомен, хладни веома танки резанци од пшеничног брашна у благој хладној супи. Уз њих најбоље иде мугића, хладни чај од пшенице или ражи, или хладни зелени чај. Од слаткиша вековима је популаран коори азуки, млевени лед преливен масом од слатког пасуља, или неким другим слатким укусом.
Да не говоримо да, осим хладних безалкохолних напитака, у аутоматима на улици увек има и изванредног хладног и укусног јапанског пива. Јапанци су у другој половини 19. века научили да производе пиво од Холанђана, а пошто све што науче увек желе да унапреде, јапанско пиво је одличног квалитета. Пошто је за пиво неопходна чиста вода, а јапанске реке су веома кратког тока и чисте, у тој земљи на крајњем Далеком истоку пиво је много укусније него у земљама Европе, које су Јапанци покушавали да достигну.
Јапанска фабрика пива САПОРО је, поред тога што производи једно од најукуснијих светских пива, најпродуктивнија фабрика на свету. У њеној производњи једноставно нема радника. Све раде машине и роботи. Људи су ту само да пласирају већ готов производ.
Одећа преко лета је лака, нарочито у вечерњим сатима, кад се носи танки памучни кимоно, јуката , или још лакша национална одећа ђинбеи, као лака пиџама, у којој се, наравно, шета и улицама.
Преко дана жене последњих година (да им буде свежије) чешће носе црну одећу, али обавезно шешире и сунцобране.
Јапанци од друге половине 20. века не могу без еркондишна, па га имају у свакој соби. Еркондишн има и сваки јапански аутомобил, јер су они тамо обавезна опрема. У последње време су еркондишни у аутомобилима толико јаки да девојке, кад су у њима, обавезно облаче за то увек спремне џемпере.
Јапанска класична архитектура је, иначе, вековима могла без еркондишна. Много прозора, танких бамбусових застора, али и посебних отвора у зиду изнад пода правили су дивну промају која се у Јапану сматра благотворном, никако опасном.
Јапанци се против врућине боре и звуком, јер им звончићи с висуљцима фурин, који звоне на ветру, дају утисак свежине, а кажу да је исто и кад испод прозора засаде ладолеже, јер верују да их и то освежава.
