Почетна » Језиве последице алкохолизма у СССР
Занимљивости Здравље Друштво и ми

Језиве последице алкохолизма у СССР

 

„Случај Југославија“ се зове књига, али овде ћемо се „између редова“ прошетати углавном по СССР осамдесетих година прошлог века.

Прве две речи овог записа наслов су последње написане документаристичко мемоарске књиге адмирала Бранка Мамуле, бившег начелника Генералштаба, па потом и министра одбране почивше СФРЈ. Објављена је у два издања, најпре 2000, а друго је допуњено 2012. новим сазнањима и подацима.

И, разумљиво би било, а и наслов тако каже, да се овде укаже на многе значајне детаље и сведочења једног од компетентних актера и сведока распада Треће Југославије, који је био у самом врху власти и гротлу збивања осамдесетих и деведесетих.

Има ту важних и мање познатих података или оних који су другачије виђени у односу на оне које су о истом већ износили други мемоаристи из тадашњег државног врха. На пример, да је СФРЈ дефинитивно одустала од нуклеарног програма 1987. (таман у време Осме седнице). Ту је и прича о тајној изградњи новог командног места Армије после Титове смрти коју је иницирао генерал Никола Љубичић све двоумећи се да ли да војска изврши државни удар. Разматрају се и слични планови – о привременом преузимању власти од стране ЈНА како би се спречио већ започети процес распада земље.

Низ занимљивих запажања има и о томе ко је све у врху војске био „совјетски (руски) човек“. Ето нас код имена земље из наслова, али није „љута дневна политика“, као што није ни „случај“ СФРЈ, главна тема ових редова, већ социјалне и друштвене последице једног система, такође у распадању.

Најпотреснији део књиге, наиме, јесу подаци које Мамула износи о генерал-пуковнику Игору Родионову, начелнику штаба Московског војног округа, приликом радно-приватне посете Москви августа 1987: „Он је био мој први суговорник послије Јазова (маршал, министар одбране СССР – прим – Б. А). На дужност је постављен пред кратко вријеме, послије слијетања авионом младог њемачког авантуристе Руста на кремаљски трг, и смјене старјешина команде војног округа Москве. Претпоставити је да је био Горбачовљев избор.

Пролазећи колима кроз села за Владимир и Суздаљ, старе пријестонице руских кнезова, генерал Родионов је уз све присуство политичког ‘заместитеља’ округа – једног генерал-потпуковника и пуковника из службе безбједности – показујући ми типична стара руска села запитао ме: ‘На што Вам ово личи?’ Одговорио сам му да сам рођен у једном сличном, само другачије обојеном селу, и нашалио се: Па што ми фали? Генерал, очито спреман да ми нешто више и шире каже о СССР-у, наставио је: ‘А какво је Ваше село сада? Свакако много другачије од оног времена, иако је цијело село изгорјело за вријеме Другог свјетског рата. А ово се није мијењало од времена Петра Великог’, одговорио је генерал и продужио: ‘Русија је СССР-у дала највише, а сама је остала неразвијена и сиромашна. Муслиманске земље имају висок демографски прираштај, два до три пута већи од Руса, дегенерација младих у Русији је врло висока – нагласио је – негдје око 42 одсто у свакој генерацији, од чега дебила има 50 одсто. Управо због тога је и уведена забрана алкохола. У оружаним снагама све је више неруских народа, а старјешине су претежно Руси, што ствара проблеме у војним саставима. У Афганистану ратују углавном Руси и они гину, већина других нису били спремни да пођу у Афганистан, па се одустало да их се силом шаље. Не види разлога за афганистанску авантуру. ‘Ионако ћемо се морати повући’, каже.

Родионов је и даље отварао проблеме социјализма, СССР-а, Русије. Износио је своја мишљења и постављао питања: што се ово догађа са социјалистичким земљама, куда води нова политика… Врло узбуђен, руком је показивао смјер којим су ишли седамдесет година, а затим испружио руку у супротном правцу и објаснио да су очито били на кривом путу. Пита се – и мене пита – како се може стићи Запад који је за 70 година далеко искорачио. Чини му се да је све велика превара – или оно што су радили протеклих седамдесет година, или ово што сада раде.“

Отварао је генерал питања социјализма… али некако се чини да се део одговора крије у подацима о 40 одсто дегенерације и пола од тога – дебилитету. Ужас алкохолизма, или ужас Горбачовљеве „перестројке“.

А како ли сада изгледају ови проценти?

Пише Божидар Андрејић