Тешко да је икада неко времешнији примљен у Удружење књижевника Србије (УКС) него што је крајем прошле године Јован Радовановић. Било му је тада 94, а у међувремену је 20. јануара 2017. напунио лепих 95 лета.
– Вероватно сам најстарији по годинама, а најмлађи по стажу у Удружењу – каже уз осмех овај крепки старац, пуковник ЈНА у пензији.
Аутор је десетина књига, већином посвећених темама, догађајима и људима из народноослободилачке борбе. Само у последње две године написао је три романа: „Дванаест грешника“ о 12 дезертера са Сутјеске, „Одањено небо“ о Даници Милосављевић, последњој живој жени народном хероју, „Радован IV“ о животу, понајпре љубавном, једног Радована из Четвртог пука на Солунском фронту.
Тренутно не пише.
Пре око пола година остао је без сина Драгана, па нема снаге за писање. Али писаће сигурно, обећава. Чим се мало прибере од великог губитка. Размишља да прво допуни своје „Мемоаре једног Јована“ и претвори их у „Дописане мемоаре једног Јована“.
Романи га јесу препоручили за чланство у УКС, али нису они једино Јованово писање. Деценијама је радио као новинар и уредник у више војних листова: Народна армија, Гардист, Граничар, Фронт, писао у Политици, Борби, Политици експрес. Из новинарских времена остала му и 60 година стара, портабл писаћа машина „хермес бејби“. Стекао је, боравећи у плавим шлемовима, на Синају 1957. године.
Од писања нема пара
Целог живота је писао, каже Јован, само од разбијања Југославије неких 12, 13 књига, али од тада ниједан хонорар није добио.
– Сада је стање такво да морате све сами да обезбедите, паре за куцање штампање, све. Раније је било другачије, склопите уговор с издавачем, он, кад заврши, дâ вам хонорар, он продаје књиге, а сад морам све да платим и да продајем књиге сам. Мени је то незгодно, као да продајем млеко. Зато продам углавном оно што се прода на промоцијама, а ово друго поклоним рођацима, пријатељима, познаницима…
– Поклон је мог друга Светозара Ора, тада потпуковника. Лагана је и свуда сам могао да је носим са собом. Све што сам написао, написао сам на њој и још ме служи. У овим годинама касно ми је да учим куцање на компјутеру – признаје Јован.
Иако дубоко загазио у десету деценију, уз малу помоћ других, сам брине о себи.
– Распремим, скувам кафу, пасуљ, кромпир, качамак – каже.
И здравље га добро служи. Жали се једино на повишен притисак.
Нема дана да не изађе у шетњу. Добра навика да се креће остала из млађих дана. Некада је знао да с пријатељима, сваке суботе или недеље, од априла до новембра, препешачи двадесетак километара од Аутокоманде до Авале.
– Шетњу и кретање препоручујем свима. Неће постази дебели, млитави и непокретни.
А за себе жели две ствари, да га не издају глава и ноге.
– Само да могу да стојим на ногама и останем здрав у памет – каже.
Самоћу прекраћује читањем и дружењем. Најрадије чита весела штива, где има хумора и духа. Од једне сараднице добио је књижицу „Нешто лепо“ Слободана Стојановића, па свако вече прочита понешто из ње. Тако заборави на самоћу и животне тешкоће. Редовно виђа синовљеву породицу, живе у комшилуку, и друга који живи у Дому за пензионере на Бежанијској коси.
– Борисав Домановић му је име, зовемо га Бруцош, млађи је од мене само две године, али иде без штапа. Дође код мене, пијемо кафу и обавезно ми из пекаре донесе питу с вишњама – прича Јован.
У пензији је пуне 44 године. У шали каже да је дуже у пензији него што је био у служби. Давне 1973. године наређено је пензионисање свих пуковника рођених 1922. и 1923. Имао је тада само 51 годину.
– Да сам дуже радио и пензија би ми била већа, али не жалим се јер ми је остало довољно времена да пишем до миле воље –вели.
Фељтоне или романе, свеједно је. Све је Јовану ишло од руке.
