Мера личног богатства за мене је однос с људима, и уколико је уопште могуће бројати, учињена добра дела. Различите годишњице и јубилеји су, с једне стране, поводи за задовољство јер правимо пресек шта смо све добро иза себе оставили, али и подсетници на све оно што смо можда могли, а нисмо учинили. Зато су значајни – да нас усреће, охрабре, али и опомену да посао није завршен и да још много тога можемо да дамо, поделимо, исправимо, али и научимо. Без обзира на године.
Јубилеј часописа Пензија доживљавам и као део сопственог успеха јер ми је омогућио да вам из месеца у месец указујем на проблеме с којима се старији свакодневно суочавају, али и да редовно подсећам да је поштовање људских права старијих особа морални императив у сваком одговорном друштву. Узгред, на различите начине учествовала сам у подухватима Пензије од самог почетка. Kолико сам могла. И знала.
У претходним бројевима писала сам, поред неких лепих ствари и о, нажалост, честој појави дискриминације старијих, неправедном и неоправданом поступању према нашим грађанима и грађанкама само зато што им је више од 65 година, различитим облицима насиља и злостављања, пензијама, сиромаштву и социјалној искључености као последици дискриминације, али и о значају међугенерацијске сарадње и солидарности и добрим примерима како сви можемо да учимо једни од других без обзира на генерацијске разлике. Радећи са старијима претходних година, научила сам најважније животне лекције, многе препреке сам превазилазила захваљујући драгоценим саветима својих родитеља, затим сениорки и сениора из целе Србије, оних из Београда с којима сам радила дуги низ година, чланица и чланова организација цивилног друштва који се баве проблемима наших најстаријих суграђанки и суграђана – свих вас. Захваљујући свима њима, научила сам како против сопствених предрасуда, понешто о себи и својој деци. Надам се да нећу заказати на том најважнијем задатку.
Надам се и да сте и ви од мене нешто сазнали (или сам вас само подсетила): да заслужујете достојанствену старост, да не трпите дискриминацију, да је пријављујете и да нам се обраћате увек кад сматрате да неко неправедно поступа према вама или вам ускраћује услуге које су вам гарантоване. Знам да је то често тежак посао, посебно кад се тако понашају ваши најближи, неретко и чланови породице. Али ако се против дискриминације борите, не помажете само себи, него и онима који је чине. И њих само године деле од истих проблема. Желимо им да не сазнају.
Да бисте се борили против предрасуда и стереотипа, потребно је да их се и сами ослободите. Најважније је да схватите да нисте терет овом друштву, него богатство, да ваше време није прошло, јер свако време има своју вредност, значај и лепоту, и да сте способни да стичете нова знања и вештине које ће улепшати како ваш, тако и живот вашој околини. Да не заборавим на још једну велику заблуду – старији су шкрти и свадљиви. Искуство ми говори да сам се великодушности, дељењу и животног искуства и последње уштеђевине из куће, учила управо од најстаријих у свом најближем окружењу. Задатак млађих је да све те вредности препознају, поштују и уче… Због генерација које долазе.
Први корак у борби против дискриминације је да научимо да је препознамо. До ње долази кад се према некоме поступа неповољније у односу на друге због неког личног својства као што су године старости, здравствено стање, инвалидитет… Али, дискриминација је и кад се према свима поступа једнако, те то одређене људе ставља у неједнак положај. Важно је знати да нико нема права да процењује да ли имамо мања или већа права у односу на друге.
Други корак је да морамо бити свесни да дискриминацију може да почини свако: породица, пријатељи, службеници у јавним установама, лекари, медицинско особље, социјални радници, па чак и путник у градском превозу. Она није нужно последица зле намере, често се дешава и из незнања и недовољне информисаности. С друге стране, дискриминације нико није поштеђен. Може се десити вама, члановима ваше породице, пријатељима, познаницима…
На крају, треба да знамо како да се против дискриминације боримо. Врата институције Повереника за заштиту равноправности увек су вам отворена. Довољно је да нас позовете, посетите или се обратите некој од организација с којима сте у контакту и објасните с каквим проблемима се суочавате. Запослени у Поверенику ће вам радо изаћи у сусрет и помоћи. Поступак пред Повереником је једноставан и потпуно бесплатан. Јасно ми је да живимо у друштву пуном разних изазова (зову га често „ново дигитално доба”), а да од ваших пензија често живе и ваши најближи (можда је, додуше, исплата „дигитална”). Само не заборавите – пензија је заслуга коју сте сами својим радом стекли, те њоме не сме бахато и без дозволе да располаже ниједан члан породице. Уколико дозволите да други живе ваш живот уместо вас, да против ваше воље доносе одлуке, постајете лака мета неправедног поступања.
На крају, треба бити свестан дугорочних последица дискриминације: искључивање из друштвеног живота, живот на маргини, веће могућности да оболите од хроничних болести и депресивних стања, губитак самопоуздања, живот у сиромаштву, занемаривање, злостављање и, на крају, насиље. Узмите живот у своје руке и да га заједно живимо.
Заједно с колегиницама и колегама у институцији на чијем сам челу и даље ћу радити на бољем међугенерацијском разумевању, дијалогу и сузбијању дискриминације. Радујем се што свакодневно чујемо од свих надлежних, почев од врха власти, да се мисли на најстарије по свим питањима, од пензија до услуга, културе и тако даље.
Уредницима и новинарима магазина Пензија честитам јубилеј, желим да дуго трају и да својим радом на темама које су од велике важности за све нас и даље доприносе толерантном друштву у којем ће све генерације живети равноправно и достојанствено.
