После Боке, еколошки Бождаревац – а то добро знају сви који имају куће и окућнице – изгледао је опуштено и запуштено. Косилица је брундала скоро два дана, па орезивање живе ограде, док је жена покушавала да поврати шлогирани парадајз и пијану боранију. Ух, како ме боле зглобови, још горе од реуме.
Главну ствар сам намерно прескочио. Кад сам ушао у дневну собу, најпрво сам приметио неке црне флеке по плафону, а онда у том полумраку угледах пар смирених, стакластих очију.
– Жено, нисмо сами, нешто мрда у соби – дрекнух из све снаге, онако мушки и обилићевски.
– Уморан си од вожње – добацује госпођа из дворишта, као да ме смири.
Кад махну крилима, видео сам да је ту збуњена сова која није очекивала морске авантуристе.
– Сова, сова, шта да радим? – завапио сам беспомоћно.
Попут вештог ватрогасца, супруга Мима улеће, широм отвара велики трокрилни прозор, и сова оде у своју ноћну слободицу.
– Добро да је сова, колико би кукао да је слепи миш или крокодил – шеретски се осврну поводом мога очитог кукавичлука.
Скрушено укључујем компјутер и Гугл ми дође као брат најрођенији.
Проналазим и српски Центар за заштиту сова са седиштем у Новом Саду. Невладина и непрофитна организација. Љубазно ме моле да, ако постоји могућност, снимим сову која се врзма около нас, и да им фотку пошаљем због документације.
Незванична маскота Менсе, оштрог кљуна, прецизног слуха и вида. У грчкој митологији сова се повезује с Атином, богињом свих птица.
Да ли сам срећнији и мудрији – још не знам.
У последњем боју Пензије прочитао сам да је амерички физичар, футуриста, доктор Мичио Каку, дошао до сазнања да Бог постоји и да живимо у свету који је створен према законима више интелигенције.
Како сам отишао у пензију, догађају ми се чудне ствари. Очи су ми бистрије, јер не идем у задимљене кафане. Све сам смиренији, највише волим да физикалишем, иако сам деценијама развијао теорију по којој је теже бити новинар него рудар. У аутобусу уредно устајем млађима, а на шалтерима поште имам разумевања за шалтеруше. Просто се згражавам како су мале плате лекарима и њиховим сестрама.
Разумем да су нам скинуте пензије да бисмо сутра живели боље. Ко то не схвата да је консолидација Буџета важнија од аспирина? Више не гунђам, већ делим комплименте као салвете.
Господин Каку је пресекао Гордијев чвор. Ето, мој мозак је, судећи по мојим очигледним променама, преуредило неко Н биће више интелигенције. Ако будем успешан, сутра ћу и ја бити инструктор комшији Жики, он касније другару Мићи, и тако редом низ Татаринску (неасфалтирану) улицу.
Намћорасти енглески писац Орвел, пре седамдесет година, прорекао је да ће неко други слагати делове нашег мозга.
Изгледа шашаво, али мени овако одговара.
