Индивидуалне разлике међу старијим особама су велике као и међу особама других старосних група. Стога је јасно да нема јединствених и универзалних правила која би била делотворна за решавање свих битних комуникацијских проблема са свим старијим особама. Може се рећи да општа начела добре комуникације вреде за све старосне групе, међутим, постоје и правила како успешније комуницирати с људима с одређеним комуникацијским тешкоћама, учесталијим у старијем добу.
У вези с процесом старења бројне су телесне, психофизичке и социјалне промене које битно одређују фунционалне способности и комуникацијске посебности неких старијих особа, о чему треба водити рачуна ако се жели успостављање боље комуникације.
Те промене се не могу сматрати болестима, те је стереотип о старијима као болеснима и немоћнима, нетачан. Промене у спознајном функционисању здравих старих људи врло су мале, па комуникација са здравим старим људима не захтева никакво посебно прилагођавање, осим мало више времена и стрпљења.
Код око пет одсто старијих од 65 година, па до 20 одсто старијих од 80 година долази до неких промена, најчешће старачке деменције, тешкоћа у памћењу, промена особина личности и умањења интелектуалних способности. У овој групи старих људи појављују се проблеми с комуникацијом. Главне тешкоће са старијим особама базирају се на: стереотипу о старијима (социјално-дискриминаторски), тешкоћама због телесних и психофизичких промена у старијем добу (слабљење слуха, вида…) и променама у психосоцијалној околини у којој живе старије особе.
Савети које вам нудимо намењени су члановима породице, пријатељима, здравственим и социјалним радницима, али и старијима који би требало да знају који начин комуникације имају право да захтевају у здравственим и социјалним установама.
Елементи успешне комуникације са старијим особама
Говор: важно је шта и како се здравствени радник и сарадник обраћају старијем пацијенту. Говор би требало да буде довољно гласан, јасан и не превише брз. Лице треба да буде окренуто према саговорнику да може видети израз лица и уста. Реченице треба да буду једноставне и недвосмислене, речи лако разумљиве, а говор прилагођен стању (нпр. слуха, вида…) и особинама саговорника.
Слушање: саговорника треба саслушати, гледати у очи, дати невербалне знакове (климање главом, израз лица) седети опуштено или нагнуто према саговорнику. Треба умањити или отклонити спољне и унутрашње сметње (нпр. не разговарати на бучном месту, не размишљати о другој обавези, не гледати на сат).
Стрпљење: старији људи с годинама постају успоренији, па су стрпљење и упорност важни за успостављање добре комуникације. Пожуривање старије особе може довести до неразумевања, сукоба, па и прекида комуникације.
Поштовање и прихватање: старије особе су одрасли људи и тако се треба односити према њима. Често су им навике другачије од оних какве очекујемо или какве би они хтели да имају, а њихове одлуке и жеље су нам понекад тешко прихватљиве, али старије особе имају право на њих.
Комункација са старијима ослабљеног слуха: слабљење слуха код здравих особа почиње од педесете године и у почетној фази примећује се као смањење осетљивости на високе тонове. Старије особе имају тешкоћу и у разликовању основне слушне поруке од позадине (буке), као и разумевању брзог говора. Приликом коминикације са старијом особом с ослабљеним слухом препоручује се: ако особа користи слушни апарат, утврдити да ли апарат функционише; ако особа чује боље на једно ухо, усмерити говор на ту страну; говорити јасно и гласно; говорити разговетно, довољно гласно и не пребрзо; говорити дубљим гласом, снизити високи глас; ако старија особа не разуме шта јој се саопштава, искористити друге, тој особи разумљивије речи.
Овако не би требало разговарати с људима који имају комуникацијска ограничења:
- не исправљати изговорено (нпр. муцање, отежан говор)
- не говорити старијима шта да раде или мисле
- не говорити прегласно и неразумљиво
- не ослањати се на трећу особу као посредника у комуникацији
- не показивати нестрпљење
- не хвалити претерано, такође и не критиковати, то изазива прекид комуникације
- не обраћати се родитељски старијој особи (нпр. душо)
- не закључивати уместо старије особе и не користити дуге сложене реченице
- упуства и савете треба понављати и давати их једно по једно
Многи старији, који су често усамљени и беспомоћни, обраћају се здравственој установи која пружа хитну медицинску помоћ, иако нису у стварној потреби за тим. На тај начин се некоме одузима прилика да, иако је витално угрожен, ту помоћ и добије.
Због таквих позива од 2011. године Канцеларија за здравље старих Градског завода за јавно здравље Београд, у сарадњи с Градски заводом за хитну медицинску помоћ, установила је посебан телефонски број намењен свима онима који одговоре на своја здравствена и често социјална питања нису нашли на другом месту. Координатор за стара и социјално угрожена лица је обучени професионалац који усмерава и помаже онима који му се обрате, и то на следећем броју: 011/362-20-30.
