Датум на корици овог броја је 25. мај. Пригодно за часопис за пензионере – заборављени Дан младости. Ко се сећа, а сећа се – Титов рођендан. Заправо, он се родио неког другог дана у мају, али тако се одредило, као што се одредило да се, као, тај дан не слави као његов рођендан, него га је он „поклонио“ младима.
Но, ова контрoверза само је једна од (мањих) које прате лик Јосипа Броза Тита. И које се, како време протиче, а историчари постају све млађи, модернији и, ваљда, и паметнији – множе, а не смањују.
Тако су књиге и књиге написане о томе које је Титово порекло, да ли је био „наш“ или „подметнут“. У тај корпус, нарочито су се сврстала мистериозна нагађања о „Титу и женама“, а међу највеће је дошла она о његовом кратком браку с млађом и веома лепом Хертом Хас. Ваљда и због тога што она сама није претеривала с јавним изјашњавањима, напротив. (Има сад један велики необјављен интервју с њом за који аутор ових редова зна, али то је друга прича)
Кад се помније погледа, можда све те књиге o поменутој вези нису морале да буду написане. Одговор без икаквих мистификација о томе како су се упознали и заволели Тито и Херта Хас годинама стоји у књизи, замислите, анегдота, објављеној још 1972, која се тако и зове – „Тито у анегдотама“. Написали су је Звонко Штаубрингер и Милоје Поповић, и кад се све сабере иако је била пригодна, књига уопште није „увлакачка“ или идолопоклоничка, како се сада углавном мисли о тим стварима.
Анегдота с насловом „Лична симпатија“ говори о томе кад је Херта први пут видела Старог. Ишла је међу многим туристима на Светску изложбу 1937. у Париз, али је осим изложбе имала, као комуниста, и партијски задатак да пронађе друга Душана Кведера и преда му неку поруку. Међутим, он је био отишао у Шпанију у интернационалне бригаде. Пошто је тамо познавала такође чланицу партије Веду Загорац, дружила се тих дана с њом. Међутим, другарица је осетила да ова прећуткује нешто важно чим тражи Кведера. Зато је одлучила да је повеже с неким другим другом, али да јој то не каже одмах. Кад су се срели, рекла је: „То је друг Стари, имај поверења у њега.“
И даље: „То вече изашли су све троје у један ресторан. Сутра у биоскоп. Прекосутра на концерт. Херта је била суздржљива – још није хтела да каже зашто је дошла и шта су поручили другови из Загреба. Јер у почетку је и он личио на ’оне’- како описаше другови, лепо се облачио, пушио ’мораву’, био галантан, па онда комплименти, да, да, тачно оличење ’мангупа’“.
Но, после више дана Херта је почела да стиче поверење, а и „обостране личне симпатије биле су очите“. На крају је пренела поруку Титу, а он јој рекао шта треба да пренесе онима у Загребу. Кад се нашла с Леом Матесом, он ју је питао: „Знаш ли, Херта, ко је он?“ Не, али није као остали, веома је шармантан и добар друг. „Стари је секретар Централног комитета.“ „Секретар, па шта“, одговорила је Херта, мислећи да је реч о неком чиновнику Партије.
По овим анегдотама, права веза је започела већ при следећем сусрету. То се према причици „Јавка у парку“ одиграло овако.
„Био је четвртак првих дана априла кад Лео Матес позове своју верну и спретну курирку Херту Хас: ’Мораш сутра на пут у Сушак!’ ’Баш морам?’ ’Мораш!’ ’Лео, то ми нимало не одговара, имам испит на факултету.’ ’Извини, али јако је важно, мораш баш ти да путујеш.’ ’Добро, кад морам’, невољно ће Херта. ’А веза?’
’Јавка те чека у сушачком парку ујутро у осам.’ ’Лозинка, знак препознавања?’
’Ништа, јавка тебе зна. Само буди тачна.’
Херта је у одређено време била на заказаном месту у Сушаку. Постоји тако који минут-два кад ено некакав човек иде према њој. Нешто јој познат. Смешка се… Па то је… ’Стари, ти!’ ’Здраво, Херта.’ ’Е, баш си ми ти нека јавка’, весело ће Херта.
Вратили су се заједно у Загреб. Нису се више растајали, наравно – осим ако је Тито партијским пословима путовао у Париз и Москву. А на састанке у земљи углавном су ишли заједно. Изнајмили су гарсоњеру на Светом Духу број 103. После су становали у Дубрави, па онда у Стењевцу.“
И ту се та „немистриозна прича завршава“. Наставак многи знају. Плод те везе је Александар Миша Броз, привредник из Загреба. А то је за неку нову причу…
Колико је „умивена“ ова анегдота, види се из ње. А о њеној аутентичности може се додати следеће – поуздано се зна да је књигу Тито имао у рукама јер су му је аутори по изласку из штампе уручили и да ју је свакако прелиставао. И, није имао примедбе.
Међутим, интересантно сведочење о друштвеној атмосфери у време издавања ових анегдота пружа судбина – превода књиге на енглески. И она је одштампана, и уз једну од анегдота, не зна се тачно коју, али се сматра да је имала везе с Мађарском, Тито је само написао „провјерити“.
Сарадници и службе, како се тврди, нису баш хтеле да „провјеравају“, сматрале су да је сигурније да се књига повуче и тако је и учињено. Има сведока који тврде да је читав тираж – спаљен. Ипак, сачувано је неколико примерака и могао је да се уради и њен репринт.
Да ли је то оно што се данас зове – политика за домаћу употребу једна, за свет – друга?
(„Тито у анегдотама“, распродато репринт издање из 2006.)
