Седим на дрвеној храстовој клупи у дворишту и дивим се количини здравог ваздуха. Живео Бождаревац! Кликћем у сопствена недра и присећам се – као да отварам пожутели албум – како сам ја, млађани и кочоперни, ружио оне комшије које су недељом из гепека вадиле сопствене пољопривредне производе из својих оближњих села.
Колико ли је милијарди нечега утрошено у викендице, куће, кућерине, ограде, капије, базене и које шта?
Не лези, враже – како економска омча стеже – села се напречац пуне разноразним светом који није успео у великим градовима. Рани капитализам гадан попут раног мраза!
Као да је тамни облак управо дошао изнад моје главе. Не, то је стигао вредни, и говорљиви, комшија Жика звани Хидрофор. Мајстор за све и свашта. Нарочито воли да поправља дотрајале аутомобилске моторе.
– Писац, немој много да размишљаш, него купи мотику, сад бар имаш времена – вели громко и наизуст. – Ако не знаш како треба да изгледа башта, дођи код комшије на кратак курс! Џабе!
После моје мале збуњености:
– Чекај, Жико, како да копам кад никад нисам копао, и ово сам све направио да уживам, а не да ринтам! – кажем одрешито. – Компјутер је моја алатка!
Не предаје се Жика:
– Као што знаш,овде је надница за копање двадесет евра, лењ народ, уцењују наивне – узвраћа. – Купиш лепо мотику, па големо црево за заливање, ашовче, и да те Бог види.
По инерцији, одем по флашицу домаће мученице. Без грама шећера, часна пионирска!
Прва, друга, трећа. Нарочито она четврта развезује језик:
– Добро, кад све то набавим, шта после да радим? – питам сапатника Жику, такође новопеченог сељака.
– Прво копаш, онда садиш лук, шаргарепу, ротквице, грашак ,здраву непрскану храну – вели помало отегнуто. – Видиш ли како нас трују, шта теби ученом да причам, а кад имаш баштицу имаш своју слободицу.
Једва сам чекао да оде добри комшија Жика.
А на свезнајућем Гуглу – нови шок. Мотика потиче из касног палеолита (40.000 година п.н.е.). Радни део ове свемоћне алатке правили су од мамутовог ребра или од кљове младог мамута. Држалица је одувек била од дрвета.
Купујем мотику – више не идем у теретану. Не вежбам на справама, већ копам на својој земљи. Рачуница фармерског патриотизма! Сетих се и стиха легендарног Миљенка Жуборског: „Развијајући све органе, развијаш се натенане!“
Док се знојим као да играм на Вимблдону, уз осмех понављам: „Башти није потребна молитва, него мотика!“
